„Лепо је кад се окренеш иза себе, а оно пуна корпа лепих сећања“ записао је заставник прве класе у пензији Мирољуб Јанићијевић на свом фејсбук профилу дан пре него што ће погинути и објавио фотографије тренутка када му министар одбране и начелник Генералштаба Војске Србије уручују признање за најбољег спортисту Војске Србије у 2019. години.
Тешко је из те корпе извући сада детаље и укратко описати животни пут човека који је професионалну каријеру градио и у Војсци Србије као припадник 63. падобранске бригаде, и у Ваздухопловном савезу Србије као председник комисије за падобранство, али и у бројним клубовима као падобранац, пилот параглајдера и ронилац, освајајући притом бројне титуле државног првака, медаље на престижним домаћим и међународним такмичењима, било појединачно, било у саставу падобранских репрезентација Србије и Војске Србије. Памтиће се да је иза себе оставио више од 6.500 падобранских скокова, а статистика говори да је у просеку Јанићијевић скакао падобраном или летео параглајдингом сваког дана свог живота. Више од четрдесет часова је Јанићијевић провео у слободном паду, а у његовом сећању је посебно место имао скок из 1995. године, када се скакало са 9200 метара за висински рекорд, а температура на тој висини била минус 55 степени.
– Суштина падобранства у специјалним јединицама, говорио је Мирољуб, јесте да се развије челична воља, како би се одговорило ризицима, стресовима и захтевима који се постављају пред њих. Заставник Јанићијевић је несумњиво имао ту челичну вољу, савлађивао препреке и ризике, пет пута отварао резервне падобране, повређивао се, али и бескрајно волео плаво небо, падобране, параглајдинге. Поменуте три речи су су заправо основне одлике његовог живота, готово од тренутка када се родио 1970. године у Kрушевцу, а поготово од дана служења војног рока у 63. падобранској бригади када је почео крупним корацима да напредује у падобранској вештини. Успеси Јанићијевића су се низали као на траци, обарао је државне рекорде у свим падобранским дисциплинама, учествовао на двадесетак европских и светских првенстава, војним играма. Имао је одличне учитеље, а и сам је несебично преносио своја знања обучавајући на стотине и стотине падобранаца, параглајдериста, скијаша, верача, каратиста или ронилаца.
Заставник Јанићијевић или Цеки, како су га сви звали, није био ни близу помисли да заврши такмичарску каријеру. Тврдио је, на пример, да су његове педесете године право време за постизање најбољих резултата у скоку на циљ, јер та дисциплина захтева смиреност и искуство падобранца. Трагедија на узлетишту Kоритњак изнад Нишке Бање се десила управо у току активних припрема за такмичарску сезону у параглајдингу и падобранству. Једна страна параглајдинга се „некако“ затворила на самом узлетању, пад је, нажалост, био смртоносан, али вреди запамтити да је Јанићијевић живео пуним плућима, радећи оно што воли и што га испуњава. Из дана у дан је ширио круг свијих пријатеља, који су му ових дана пожелели плаво небо и широка вечна пространства. Kрај је увек и нови почетак, а Цекијевим стопама већ корача син Милош.
Зоран Миладиновић