Деветнаест на једнога

На данашњи дан пре осамнаест година, 19 чланица НАТО-а започело је рат против СР Југославије који је трајао 78 дана, оставивши за собом хиљаде жртава, огромна разарања, затровану природну средину и Косово и Метохију под патронатом НАТО-а

nato-agresija-99Када је прва крстарећа ракета “томахавк” погодила циљ у Батајници, на данашњи дан пре 18 година, 24. марта 1999. године у 20.45 сати, почела је агресија НАТО-а на СР Југославију.

Без одлуке Савета безбедности Уједињених нација, кршењем Повеље УН и темељних начела међународног права, снаге 19 земаља, чланица НАТО-а, започеле су ваздушну кампању уништавања циљева у СР Југославији, пре свега у Србији и на Косову и Метохији. Рат је потрајао пуних 78 дана, до 10. јуна 1999, мада су планери НАТО-а оптимистички тврдили да ће отпор СР Југославије трајати тек десетак дана.

Прва операција НАТО-а, у оквиру његове нове, офанзивне стратегије, непланирано је потрајала знатно дуже, а бројне тешкоће у том рату који је требало брзо да буде окончан захваљујући хируршкој прецизности и несравњивој надмоћи агресора, учиниле су да за неколико недеља буде померено обележавање 50-годишњице постојања овог војног савеза.

На свечаности планираној за почетак априла требало је да НАТО славодобитно огласи победу, што се није догодило. Јубилеј НАТО-а је обележен од 23. до 25. априла у Вашингтону, рат је још трајао и био је завршен тек после педесетак дана.

Припреме за агресију трајале су дуго, а могућности НАТО-а испитане су претходно у бомбардовању положаја Војске Републике Српске, током рата у Босни и Херцеговини.

Крајем 1998. у немачкој штампи је објављен податак да су НАТО планови за напад на СР Југославију били дефинисани у лето те године.

“У планирању напада НАТО-а предвиђено је више стотина војних циљева у Србији и на Косову. Из дугачке листе циљева изабрани су за случај потребе и приоритетни циљеви, у које су убрајани уређаји за противваздушну одбрану, командна места, репетитори и складишта оружја, муниције и горива, у зависности од конкретног војног налога и актуелне војне ситуације. Савезници су направили и планове за заузимање Косова и за копнени улазак у Србију, планиране су и трупе које би се морале пребацити из Америке за Европу”, послала је неколико месеци пре почетка рата Лотра Рил.

Пошто за почетак агресије није добијен мандат УН, стратези НАТО-а су заобилажењем одредби Повеље УН цинично, елементарно силеџијски проширили значење Члана 51 Повеље УН који каже да је „насиље легитимно, али искључиво у складу с правима народа”, односно да је у случају употребе насиља „једини изузетак право на самоодбрану”, док је „свако друго војно ангажовање освајачки рат”.

Амерички државни секретар за политичке прилике у Пентагону, Валтер Слокомб, овако је аргументовао игнорисање Члана 51 Повеље УН: „Ми не поричемо да је одобрење УН корисно и пожељно. Али, чињеница је да Повеља УН садржи Члан 51 који признаје право на индивидуалну и колективну самоодбрану, и та дефиниција је независна од Савета безбедности УН и правно је одвојена. Према нашем мишљењу Члан 51 Повеље УН дозвољава право народима да се ангажују и раде заједно, ако је угрожена њихова безбедност, и да не морају да чекају да дође до инвазије. У случају Косова или нпр. Босне ради се о ситуацијама, у којима је постојала реална опасност да дође до избијања конфликта, ако се не предузме нешто. Таква нестабилност у региону би могла да угрози стабилност и безбедност и конфликти могу да се пренесу на државе чланице НАТО-а”.

Валтер Слокомб је ову циничну „аргументацију” иза које стоје незасити интереси империјалне моћи и елементарни говор силе, изложио у разговору за „Де фолксрант” 4. децембра 1998. године.

Рачак, Рамбује и Париз после тога само су били пажљиво паковани и одрађивани потези стратега Пентагона и НАТО-а, који ће отворити пут Хавијеру Солани, тада генералном секретару НАТО-а, да 23. марта 1999. изда наређење о почетку напада на СРЈ.

Истог дана, Момир Булатовић, тадашњи југословенски премијер, прогласио је непосредну опасност од ратног стања.

Сутрадан увече, рат је почео.

У здруженој акцији НАТО-а учешће је узело 19 чланица овог савеза, земаља које су тада имале друштвени бруто производ од 3,3 хиљаде милијарди долара, а њихових 743,8 милиона становника живело је на 22,3 милиона квадратних километара.

Савезна Република Југославија имала је друштвени бруто производ од 3,8 милијарди долара, 11,5 милиона становника и површину од 102.000 квадратних километара.

Деветнаест на једнога, наравно да се и то може (однос бруто друштвеног производа 860,3:1; становништва 67,3:1; површине 228,7:1).

Број жртава, војних и цивилних, које је СР Југославија имала у овом неравноправном рату, до данас није тачно установљен и питање је да ли ће се то икада догодити. Процене су различите, говоре да је током агресије животе изгубило између 2,5 и 3,5 хиљаде људи, мада има и оних који говоре о могућих 10.000 жртава.

За протеклих 14 година нису установљене ни размере материјалне штете, тако да се процене крећу од 30, најчешће око 100 милијарди долара. Има и оних који кажу да штета износи 130 милијарди долара.

Разарања су била систематска, гађани су војни и цивилни циљеви, инфраструктура, постројења електроенегретског система, путне комуникације, мостови, центри телекомуникационе мреже, петрохемијски комбинати, градови и села, болнице, школе и дечија обданишта, избеглички кампови и колоне, склоништа, водени токови, заштићени природни паркови, чак и затвори.

Лет „Милосрдног анђела” над СР Југославијом, над Србијом и Косовом и Метохијом поготово, оставио је за собом застрашујуће, дуготрајне последице, велике људске жртве, огромна разарања, загађену природну средину и отрове чије ће се погубно дејство по здравље и животе људи испољавати у тешко мерљивом периоду у будућности.

„Осуђујемо овај сурови рат, који је вођен без имало поштовања међународног права, уништавајући животе многих људи на директан или индиректан начин. Осуђујемо уништавање инфраструктуре, као и грубо кршење Женевске конвенције. Као страховити ратни злочини нарочито се истичу употреба касетних бомби, бомбардовање хемијске индустрије, где су ослобођене велике количине диоксина, затим употреба осиромашеног уранијума. Рат је једнострано био уперен против Србије, изазвавши даљи економски пад, и у Србији на Косову. НАТО треба да надокнади нанете штете”.

У наведеним речима Биргите Малзан, представнице Савета за мир из Касела у Немачкој, језгровито је изнета оптужница против агресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију.

Данас у Србији њене речима многима могу зазвучати као претерано оштре. Поготово због тога што је, захваљујући употреби научно простудираних метода и коришћењу суптилних механизама у обликовању јавног мишљења, од онда до данас у Србији произведено снажно уверење да је Србија не само изгубила рат 1999. него да је за тај рат сама одговорна.

Идентификовање са агресором је чудна и тужна бољка с којом се неко друштво суочава, она отвара пут управљачкој структури да остварује циљеве самог агресора, претварајући се у његовог клијентистичког послушника. Када су у то клијентистичко коло упрегнути медији који немерљиво утичу на обликовање јавног мишљења, друштво које се идентификује са агресором у ствари је захваћено самодеструкцијом, саморазарањем и самозатирањем.

Многе манифестације у јавном животу српског друштва сведоче да је оно суочено с том врстом тешког искушења и да ономад, у марту 1999. године није сасвим грешио Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, када је тврдио:

„Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити”.

Чланице Алијансе

Здружену агресију на СР Југославију извршиле су следеће државе, чланице НАТО-а: Белгија, Холандија, Данска, Исланд, Чешка, Француска, Немачка, Мађарска, Италија, Шпанија, Грчка, Турска, Канада, Велика Британија, Норвешка, Пољска, Португал, Луксембург и Сједињене Америчке Државе.

Слободан Кљакић, Политика