Десет најувежбанијих чланова Горске службе спасавања Србије кренуло је с Гораном Тодоровићем Фацом пут Словеније да му помогну да оствари још један сан – да се попне на Триглав
Да срећа пријатеље стиче а несрећа открива уверио се некадашњи припадник 63. падобранске бригаде Горан Тодоровић Фаца када му се кобног 18. децембра 2003. године, на 984. скоку, није у потпуности отворио падобран и када је с висине од 1.200 метара пао на тло брзином од 120 километара на сат. Остао је непокретан а пријатељи, познаници, поштоваоци дали су му тада наду и вољу за животом.
Данас, осам година касније, пријатељи су и даље уз њега. Па и када је могуће да му помогну да снове претвори у јаву, да докаже да је за њега само небо граница.
Протекле недеље, другари и бивше колеге из Горске службе спасавања Србије, њих десет најувежбанијих, кренуло је с Фацом пут Словеније да му помогну да оствари још један од многих снова – да се попне на Триглав. Акција коју су момци из ГСС-а Србије назвали „Операција Триглав” трајала је три дана, два у путу и један када су ce уз помоћ Војске Словеније и тамошње Горске службе и њихова четири члана попели на 2.864 метра висок врх Јулијских Алпа.
– Словеначка војска сама је понудила помоћ. Сазнали су за нашу акцију преко падобранаца. Заправо, све је организовао Фацин велики пријатељ, некадашњи падобранац Славко Пербил. Дочекао нас је Игор Поточник, начелник Горске службе Словеније, а у касарни Покљука поред Бледа угостио пуковник Бранко Амброжич. Војска нам је обезбедила смештај и преноћиште али, поврх свега, и хеликоптер да Фацу пребаце до заравни Кредарице где смо га ми већ чекали и одакле смо кренули да се успињемо – прича вођа акције Александар Милошевић кога је Горан Тодоровић и звао да му исприча свој сан о успињању на Триглав што је овај активни члан ГСС-а тада прокоментарисао речима „Ти си луд”.
Уз четворицу колега из Горске службе Словеније, који су додатно обезбеђивали ову планинарску акцију, десет наших спасилаца на смену је носило Фацу на леђима, али и његова инвалидска колица како би по доласку на Триглав могао да седне и да се одмори. У екипи је био и др Александар Стијачић, члан лекарског тима ГСС-а, који, овог пута, на срећу, није имао много посла.
– Успон, одмор и спуст од Кредарица до Триглава трајали су седам сати, само два дуже него што траје стандардни успон и спуштање. Пењали смо се с Фацом на леђима два километра у једном правцу и то по врло стрмим гребенима и клизавим алпинистичким рутама. И колико год је било тешко нама, њему је било још теже. Али, није се ниједног тренутка пожалио – каже Милошевић
Горан Тодоровић који се, како каже, док је био на ногама, бавио свим и свачим – војним и цивилним падобранством, планинарством (попео се на Мон Блан, Елбрус), роњењем, цивилним и војним стреличарством, спелеологијом, седам година тренирао аикидо, пет теквондо, био члан Горске службе спасавања Србије…, уверава нас да он не би издржао оно што су момци из Горске службе јесу.
– Да сам на ногама и да је требало некога да носим, не бих издржао, верујте – каже док чека да по њега дође рођак и одвезе га на Сантанин концерт.
– Тог 29. јуна, није се Фаца попео на Триглав. „Операција Триглав”, што бисмо ми војници рекли, и њен успех јесте велика заједничка прича. Људи ме питају зашто увек говорим у множини када причам о тој авантури. Зашто? Зато што ни једну једину ствар не бих успео да урадим сам! Било је невероватно. И, верујем, да је за момке било јако напорно. За мене јесте, нарочито при силаску. На најопаснијем делу, по неколико пута су се враћали да осигурају пут надоле. Само да ја не будем повређен јер бих се, у том случају, вратио светлосну годину уназад – прича Горан Тодоровић Фаца док седимо испред Војномедицинске академије где је већ осам година на лечењу.
Иако непокретан, ушао је у Гинисову књигу рекорда скочивши заједно с Романом Погачаром, некадашњим колегом, са 8.300 метара а потом поставио и светски рекорд скоком од 8.453 метра на температури од минус 53 степена. Једини је у Србији званично полагао роњење пред, како каже, његовим Бранком Равенеком, јединим инструктором роњења у ЕУ за лица са инвалидитетом.
Каже и како се цео живот борио да сан претвори у јаву. Па и након повреде. И да нико не може да му каже да је нешто немогуће остварити јер границе постоје само у главама људи.
А када се на леђима својих пријатеља из Горске службе Србије попео на Триглав остао је нем. Уместо речи, у себи је нашао само сузе.
– Ова акција је изведена да бисмо људима улили наду, да бисмо им поручили да нема немогућег. Драго ми је што сам се попео на рамена Триглава и што су моји пријатељи доказали да је ГСС спремна на сваку акцију. Била је то једна магијска прича коју смо сви заједно одрадили. Тешко ми је, и знам да ће ми бити још теже, али због оваквих прича , због скокова, роњења, не смем да поклекнем. Као ни због свега онога што људи чине за мене. Ако бих им рекао хвала, било би то мало.
Њима то није било тешко
Десет момака, активних чланова Горске службе спасавања Срије, изабрано је међу 26 добровољаца који су се пријавила на пут ка Триглаву. Појачане кондиционе и техничке критеријуме задовољило је њих 18, али после тестирања, селекције и припрема на некада највиши врх бивше Југославије с Фацом на леђима попели су се: Александар Милошевић, Дане Медић, Бојан Драгутиновић, Лазар Јовановић, Борис Малагурски, Никола Косановић, Никола Равић, Ненад Симеуновић, Ненад Јевтић, Никола Јовановић. Све време уз њих је био др Александар Стијачић.
Снежана Чикарић, Политика