Јосиповић (Милана) Радосав, потпуковник. Рођен је 26.12.1937. године у селу Пилице, Бајина Башта, Србија. По националности је Србин.
Завршио је основну школу и три разреда ниже гимнaзије од 1945 до 1952. године. 1952. године конкурише и бива примљен на школовање у I класу ППШ (пешадијско-подофицирске школе) која је тада била стационирана у Сомбору, а касније у Зрењанину и Билећи. Након завршетка школовања у ППШ 20.7.1954. године, бива распоређен на службу у извиђачку јединицу у Нишу.
На служби у Нишу био је до 9. септембра 1959. године и за то време завршио је падобрански курс у Скопљу (1956. године) и два четворомесечна курса у Новом Саду (1957 и 1958. године). 1959. године дошло је до трансформације падобранске бригаде у три падобранска батаљона који су били распоређени на аеродромима Батајница, Церкље и Скопље. Распоређен је на службу у 159. падобрански батаљон у Скопљу, где је обављао дужности командира одељења, командира вода, четног старешине и начелника падобранске секције. Од 1961. године, службује у Нишу у Наставном падобранском Центру.
Положио је за чин потпоручника 1966. године и након тога распоређен је за командира извиђачког вода где се налазио до 1969. године. У Панчеву је завршио школу безбедности 1972. године, а током службовања, завршио је и велики број специјалистичких курсева. Био је инструктор за обуку у бацању ножа у ЈНА. Истакао се као члан смучарске екипе 3. Армије, где је годинама постизао завидне резултате.
1969. године постао је начелник безбедности у 63. падобранској бригади и на том месту је остао до 1988. године. У периоду од 1988 до 1991. године, био је помоћник начелника за безбедност у корпусу и ВаК-у. Пензионисао се као потпуковник 31.12.1991 године након 35 година активне војне службе. Носилац је већег броја државних и војних одликовања. Има звање инструктора падобранства I класе и носилац је златног падобранског знака. Извршио је близу 2000 падобранских скокова.
Оженио се 1963. године и са супругом, покојном Верицом, изродили су троје деце. Син Милан је служио војни рок у 63. падобранској бригади. Радосав своје пензионерске дане проводи у Нишу, а лети је поред реке, на својој викендици на Јужној Морави.
Срдачан поздрав потпуковнику Јосиповићу са најбољим жељама! Ево једне анегдоте везане за потпуковника Јосиповића. Током мог служења у Бригади 1975.-1976. ухватила нас је некакав зараза да играмо покер. Ја никада у животу нисам игаро покер иако сам знао правила игре. Карта ме је тако потерала да сам многе падосе просто драо у игри и то је трајало баш месецима. Мислим да је тада Јосиповић био безбедњак у чину капетана а ја сам био десетар у ПДЧ-у. Дође време за одлазак и капетан Јосиповић ме позове код њега у канцеларију. Почесмо некакву причу, он ме пита чиме се бавим, шта планирам у животу…. и једног тренутак каже: „Знаш, требао би да ме послушаш, не ваља ти да се бавиш коцкањем, гледај некако да престанеш са тим“. Ја сам вероватно широм отворио уста и правећи се наиван кажем: „Какви, никад карте у руке нисам узео“ а он поче да ређа, дан по дан, место где смо били, ко је био, колики је био банак био… Видим, враг однео шалу, зна човек све до у детаље и наравно испричам му да заиста никада карте нисам играо пре овога у војсци и да сигурно нећу никада више то ни чинити. Нисам га слагао, никада више нисам одиграо партију карата ни у шали.
Kada smo skretali sa pravog puta umeo je da nas usmeri očinski i tako nam spašavao glavu-život! Ovim mu se i javno zahvaljujem. Rada Brada!