Ветерани некадашње 63. падобранске бригаде још једном су на аеродрому показали да године или лоша кондиција нису оправдање за оне који се не баве спортом. Међу онима који су се одважили на падобранске скокове на аеродрому „Лисичји јарак“ било је оних који су закорачили у седму деценију, али и оних који деценијама нису скакали.
Љубомир Христов за скок се озбиљно припрема од јуче. Лекарско уверење има. Искуство – такође. Обуку је прошао још у војсци. Са 65 година, не мањка му ни храбрости.
„Jа ове људе нисам познавао до данас, упознали смо се преко друштвене мреже и то ми је најдраже што сам могао да их упознам и да скачем с овим момцима који су и 30 година млађи од мене“, каже Љубомир Христов – Чарли.
О идеји да се окупе, Момчило Минић али и сви ветерани 63. стално размишљају. Минићу је ово први скок после 34 године. У авиону би их, каже, било више да је обавезан лекарски преглед јефтинији.
„Све се скупило, треме нема, али по мени – сви смо могли да скочимо колико год сам пута хтео, мени је био циљ окупљање са старим другарима, припадници смо разних генерација, али то нема везе, ми смо сви као један“, каже Момчило Минић Моца.
Међу резервистима чувене 63. падобранске је и један владика. Објашњава да војно свештенство није нова појава и да је лако повезати се са овом јединицом.
„С њом делим добро и зло, обилазећи их некад као свештеник а данас као владика, с друге стране сви смо ми активни, то се видело у Обреновцу, ту сам видео доста резервних припадника који су дошли сами, без дозволе, наређења и опреме, дошли су сами да бисмо помогли“, каже владика славонски Јован (Ћулибрк).
Иако је некадашња 63. падобранска бригада данас батаљон у склопу Специјалне бригаде Војске Србије, ветеране и даље окупља заједничка љубав према падобранству и осећај јединства. Окупљају се на различитим локацијама, различитим поводима.