Наставак започетог пријатељства из Барија са пуковником Жаком Огаром, који је био и гост на „Балканском скоку пријатељства 2015“ на Лисичијем Јарку у организацији падобранског клуба ветерана 63. падобранске бригаде „Архистратиг“.
На позив Жака Огара и Удружења ветерана падобранаца француске Легије странаца, делегација Удружења ветерана 63. падобранске бригаде је кренула пут Корзике, ка граду Калви и бази 2. падобранског пука француске Легије странаца (2em REP).
23. септембра 2015. године у раним јутарњим часовима, делегација од пет чланова коју су чинили потпуковник Синиша Бабић, потпуковник Видоје Ковачевић, заставник прве класе Радослав Кораћ, десетар Гацик Саша и војник Бранко Пауновић кренула је у ову званичну посету. Крајњи циљ првог дела пута био је град Калви на Корзици и камп Рафали – база 2. падобранског пука француске Легије странаца.
Прву ноћ је делегација провела у Вићенци, где је примљена изузетно срдачно од стране свештеника СПЦ из тог града. Након ноћења код породица наших исељеника, уследио је наставак пута, најпре до Ливорна, а затим трајектом до града Бастије на Корзици. У касним вечерњим сатима делегација је стигла у град Калви.
По плану који је добијен од пуковника Жака Огара, 25. септембра ујутру, делегација се упутила до оближњег кампа Рафали и већ на капији смо били веома пријатно изненађени. Чувши наш међусобни разговор на српском језику и препознавши српске униформе и ознаке, врло брзо су се око нас окупили легионари пореклом из Србије.
У самој касарни је тог дана био и пријем ветерана 2. падобранског пука француске Легије странаца, тако да смо ми били примљени од стране капетана Танасиуа, иначе пореклом Румуна, који нам је пожелео добродошлицу и објаснио даљи план активности. Обавестио нас је да ћемо се са командантом пука видети у току сутрашњег дана и упутио нас је да те вечери ветерани организују заједничку вечеру на коју смо и ми позвани да присуствујемо.
Такође, за сутрадан ујутру било је предвиђено да присуствујемо црквеној служби за припаднике хришћанске православне вероисповести, у цркви која се налази унутар касарне. У току разговора са капетаном, упознали смо још једног нашег легионара који је већ 19 година у Легији странаца. Он нам је у даљем боравку на Корзици много помогао око комуникације и појашњења свега у вези живота и рада у падобранском пуку. Након договора са капетаном, наш пријатељ легионар из Србије нас је позвао да будемо гости клуба капорал-шефова, што је иначе чин у рангу нашег млађег водника. Док смо стајали, пришао нам је опет наш човек, иначе бивши припадник 63. падобранске бригаде, па је у тренутку настало свеопште одушевљење. Оно што је било врло приметно је то нескривено одушевљење наших људи у тренутку када би нас приметили. У клубу капорал-шефова смо се упознали са председником њиховог Удружења, иначе Албанцем. Остали смо неко време у срдачном разговору са њима, дискутујући о начину живота и рада у Легији, а указали су нам и на нека правила понашања која су код њих обавезна. Такође су нам објаснили где ће то вече бити одржана заједничка вечера са ветеранима.
Око 8 сати увече упутили смо се у клуб подофицира, одмах преко пута кампа Рафали, где је била организована вечера са ветеранима 2. падобранског пука. Оно што је нама било занимљиво видети су њихови ветерани, сви исто обучени у тегет сакое, беле кошуље и са зеленом краватом са ознаком Легије странаца. На глави су носили зелену беретку Легије странаца, а на сакоу свако од њих поносно је носио амблем њиховог Удружења ветерана…
По доласку у клуб подофицира, дочекао нас је један од њихових ветерана иначе из Бразила који нам је објаснио где да се сместимо за столом, ту су се одмах нашли и наши момци који су активни подофицири легионари, такође гости на вечери, тако да нам је веома била олакшана комуникација. Током вечере смо се упознали и са неколико ветерана легионара који воде порекло са простора бивше Југославије и провели смо добар део времена у дружењу са њима . Током дружења, било је лепо чути и доживети заједничко певање свих присутних, а у тренутку кад песма крене сви стају са јелом и пићем док се песма не заврши. Било је доста различитих песама које су певали, а које су, како су нам објаснили говориле о животу легионара или о неким давним акцијама у којима су легионари учествовали. Тако се и завршило то вече уз договор да се видимо опет сутра ујутру у касарни.
Идућег јутра, тј 26. септембра у 09 часова смо били већ у касарни како би присуствовали православној служби коју је служио руски свештеник, такође легионар. На улазу у камп, дочекао нас је један од ветерана 2. падобранског пука с ових простора. Легионар задужен за нас, повео nas je до цркве где су се већ окупили Срби и остали православни верници. Опет се враћам на то колико је, може се слободно рећи, било радости међу нашима из Србије које смо тада упознали, због нашег боравка ту у касарни код њих и посебно због тога што смо били у нашим униформама и береткама. Од тог тренутка постали смо „таоци“ наших легионара, јер су хтели свуда да нас проведу и што више тога кажу и покажу. Након службе, отишли смо на кафу до клуба капорал-шефова, провели тамо неко време у пријатном разговору и потом се упутили у њихову биоскопску салу где је планирано званично информисање.
По доласку у дворану, сели смо заједно са нашим пратиоцем, легионаром пореклом из Србије. Након кратког увода, почело је излагање команданта 2. падобранског пука француске Легије странаца, пуковника Жан Мишел Муниеа . На самом почетку излагања, поздравио је нас ветеране 63. падобранске бригаде из Србије и пожелео нам добродошлицу, што нас је веома обрадовало. У сали су били присутни и главни командант Легије странаца, генерал Жан Морин, председник Удружења ветерана легионара падобранаца генерал Бруно Дари и други високи официри Француске војске, као и велики број ветерана Легије и активних припадника јединице. Одмах након излагања, шеф протокола ветерана легионара нас је позвао да кренемо на заједнички ручак који ће бити одржан у оближњем Центру амфибија. Упутили смо се тамо пешице, у друштву једног од ветерана пореклом из Хрватске, и још неких који су били из читавог света, са којима смо се спријатељили као да се познајемо дуго времена. Може се слободно рећи да у Легији влада сличан ако не и исти дух пријатељства и заједништва као и код нас у 63. падобранској бригади .
Стигли смо до Центра амфибије, где нас је званично примио пуковник Муние, командант 2. падобранског пука Легије странаца. Поздравили смо се срдачно са њим и уручили му поклон нас ветерана из Србије – икону Светог Архангела Михаила, чији Дан и они славе као Дан своје јединице. Провели смо неко време у друштву пуковника Муниеа, највише у разговору око наших активности и детаља наше посете и било му је веома драго што ћемо као представници српских падобранаца бити присутни на њиховој сутрашњој прослави. На самом ручку били су присутни само ветерани Легије и један део активних припадника 2. падобранског пука. Такође, позвани смо да увече присуствујемо вечери и дружењу, које се одржава у касарни и почиње у 20 часова.
После ручка и дружења са легионарима и њиховим ветеранима, присуствовали смо показној вежби где је приказано ослобађање талаца из блокиране зграде, коме је претходило десантирање снага са мора. Прво су одрадили приказ планирања акције а потом је одрађена и сама вежба која је трајала укупно 30 минута.
Након ручка и дружења у Центру амфибија, наставили смо планиране активности и у 18 часова отишли до војничког гробља покрај Калвија, где смо раме уз раме са њиховим ветеранима присуствовали пригодној церемонији и одали почаст страдалим и преминулим легионарима. Током церемоније, уз присуство војног оркестра и заставног вода, главни командант Легије странаца и командант 2. падобранског пука, одали су пошту и положили венце на гробове војника. Иначе, гробље је намењено погинулим легионарима који немају никога ко би дошао по њихове посмртне остатке. Поред тога, има и оних који су изразили жељу да ту буду сахрањени, као на пример ветеран који нам је са својих 70 и нешто година пришао и рекао да ће га ту након смрти сахранити поред другова из Легије. Церемонија је трајала неких 30 минута и било је заиста част бити ту уз њихове ветеране на самом гробљу, јер је иначе реткост да некога пусте унутра током церемоније. По завршетку смо се упутили назад до града, а уз пут су нам прилазили њихови ветерани који су се поздрављали и упознавали са нама.
Следеће одредиште било је центар Калвија, где је познати и награђивани оркестар 2. падобранског пука свирао познате легионарске корачнице и песме. Ту смо заједно са ветеранима и неколицином активних легионара уживали у концерту, а након тога упутили се назад у касарну.
Прослава је почела у 20 часова, а како смо тада сазнали, то је војничка прослава, вече пред дефиле и њихов празник Дан пука (као код нас Дан бригаде ) – дан Св. Архангела Михаила. На окупу је био читав пук, уз велику логорску ватру, роштиље који су се димили, пиће и све остало што иде уз неку прославу. Као домаћин, био је присутан командант 2. пука, а потом је дошао и главни командант Легије странаца. Није се седело, већ се стајало – било је то велико дружење уз ватру, пиће и храну и заиста је био незабораван доживљај, нарочито када би цео пук запевао песму неке од чета, песму Легије странаца или химну јединице.
У једном тренутку су се појавили наши момци легионари које смо раније упознали и на француском се обратили мајору који је стајао са нама. На то се човек насмејао и рекао: „Питали су ме да ли сада могу да вас узму и одведу код њих?“. Сакупили су се припадници пука пореклом из Србије на једном месту и чекали да дођемо. Ту смо остали до поноћи у сјајном дружењу са нашим легионарима, од којих смо сазнали врло занимљив детаљ, а то је да смо изгледа једини странци који су икада присуствовали овој војничкој прослави, на којој понекад буде присутан по који ветеран, али никад странац, нарочито не у униформи стране војске као што смо ми били. Осетили смо се заиста веома почаствовани због тога. Пред крај вечери, командант Легије странаца и командир 2. падобранског пука уручили су чинове и одликовања заслужним легионарима, како и доликује, пред целим пуком. Потом је командир пука доделио пехаре четама које су се надметале у различитим спортским дисциплинама, а на крају је највећи пехар добила најбоља чета. Врло леп призор, пун међусобног уважавања и поштовања. На крају прославе, читав пук је запевао своју химну. Звучало је заиста фасцинантно. За сутра, по плану активности требало је да у 09:30 опет будемо у касарни.
27. септембра ујутру, отишли смо поново у базу Рафали где смо присуствовали главној свечаности поводом празника јединице, дана Св. Архангела Михајла. Уз звуке корачница и у присуству великог броја гостију, почео је дефиле јединица 2. падобранског пука и ветерана Легије. Ветерани, сви једнобразно обучени у тегет сакое, беле кошуље, са зеленим краватама и береткама 2. падобранског пука марширали су уз песму „Легија маршира на фронт„. Остали ветерани легионари, који нису били обучени на тај начин, морали су да заузму своје место током дефилеа међу гостима.
Након дефилеа јединица и доделе унапређења и одликовања подофицирима и официрима, организована је коктел забава којој су поред активних легионара присуствовали ветерани, као и чланови породица и гости који су дошли на прославу. Током коктела, имали смо изузетну част и прилику да се упознамо и срдачно разговарамо са главним командантом Легије странаца генералом Морином. Генерал је још једном изразио своје задовољство нашом посетом и пожелео нам угодан наставак активности током сутрашње посете главном регрутационом центру Легије странаца у бази Обањ.
Током коктела, имали смо прилику да се сретнемо и са председником удружења падобранаца ветерана генералом Даријем. Разменили смо мишљења и наговестили будућу сарадњу са њиховим удружењем, а ступили смо у контакт и са удружењем падобранаца ветерана из Белгије, који су ту били као гости. Изразили смо жељу да буду наши гости на неком следећем „Балканском скоку пријатељства“ што су они са великим задовољством прихватили и рекли да ће се сигурно одазвати позиву.
Након коктела, отишли смо на ручак са припадницима пука и ветеранима који је одржан на истом месту где и прослава вече пре тога. На ручку смо се опет дружили са нашим легионарима, разговарали са официрима и подофицирима и разменили искуства из борбених дејстава. Нарочито су били заинтересовани за наш однос према Русији, односно за расположење у Србији по питању НАТО и ЕУ интеграција.
Након ручка, дружили смо се са нашим легионарима који су нам показали просторије и препричавали анегдоте везане за њихову 2. чету, а после тога смо поново били гости у клубу капорал-шефова где смо им поклонили Плакету нашег Удружења ветерана 63. падобранске бригаде, а од њих добили легионарску капу, зелену беретку са ознаком 2. пука, још неколико значки, као и амблем клуба капорал-шефова. У клубу смо опет имали прилику да се сретнемо са генералом Даријем, председника удружења њихових ветерана, те смо искористили прилику да му поклонимо ознаку нашег удружења, коју му је уручио потпуковник Видоје Ковачевић. Нашем потпуковнику је генерал Дари за узврат поклонио ознаку удружења ветерана Легије странаца. Са њима смо у дружењу и у врло пријатељској атмосфери провели још неко време, али већ је било време да кренемо на пут и укрцамо се у месту Л’Ил Роз на дванесточасовни пут Средоземљем ка Тулону.
28. септембра у раним јутарњим сатима стигли смо у базу Легије странаца у Обањ где им је смештена и Команда. На самом улазу нас је срдачно дочекао подофицир Легије странаца, иначе пореклом Хрват, који нам је био пратилац и преводилац у току посете. Након тога, упознали смо се са пуковником који нас је примио и упознао нас са начином функционисања ове јединице. Током пуковниковог излагања, погледали смо кратки филм о Легији странаца, регрутацији и селекцији, почетној обуци и каснијем ангажовању, а били смо слободни да постављамо питања и од пуковника добијемо одговор о било ком аспекту живота у Легији који нас је интересовао.
Затим смо обишли нови велелепни музеј Легије странаца у којем су изложени експонати од постанка Легије до данас. Кустос музеја нам је објашњавао све од самога почетка оснивања Легије странаца, препричавао догађаје који су били занимљиви, а с обзиром на дугу и богату историју јединице, тих 2-3 сата колико смо провели у музеју било је премало за све оно што се има испричати .
Након обиласка музеја били смо на ручку у официрском клубу, са њиховим официрима и са пуковником који је био са нама тог дана. Затим смо, по плану активности, након тога са нашим пратиоцем, подофициром, отишли да обиђемо Дом за незбринуте легионаре. Дом је место где било који легионар који је служио у Легији странаца а нема где да живи или се није снашао у цивилном животу, може доћи да живи. У дому добија смештај, храну и медицинску заштиту, наравно бесплатно или по симболичним ценама. Током боравка у Дому покушавају да их оспособе и уведу у нормалне животне токове, тј. социјализују ако су млађи ветерани, ако су старији они у складу са својим жељама тамо могу да остану до краја свог живота. Сам дом изгледа изгледа прелепо и изузетно је уређен. Такође у свом саставу има и прелепу поставку легионарских униформи и друге опреме од настанка Легије до данас, можда чак и пуно квалитетнију од оне коју имају у музеју у Обању. Дом се налази неких 30-ак километара северније од Обања, а главна активност штићеника је прављење вина. Легија поседује велике површине под виновом лозом, па се у највећој мери баве производњом вина које је одличног квалитета. Легионари на тај начин приходују и исплаћују део својих трошкова. Такође сваком од њих је током боравка у Дому, омогућено да се бави различитим активностима, па се поред производње вина, баве и израдом разних предмета од глине и керамике, затим повезивањем старих и вредних књига, штампањем мајица, украсних тањира и шоља са ознакама Легије итд. Управник тог дома је пуковник Легије странаца у пензији, који нам је рекао да кад год и у које год доба дође неки ветеран коме је потребна помоћ, бива примљен и смештен.
Када смо завршили посету Дому легионара, упутили смо се у место Циота на мору , где смо били смештени у одмаралишту Легије странаца. Ту смо још неко време провели са нашим пратиоцем, дружили се и разговарали, а потом кренули на починак, пошто нас је ујутру чекао дуг пут ка Сиени. Ту је почињао други део наше активности, тј. посета тамошњим италијанским падобранцима, тачније 186. пуку бригаде Фолгоре.
29. септембра у вечерњим сатима стигли смо у Сиену, где су нас дочекали припадници италијанских падобранаца. Међу њима је био и Емануелe, падобранац ожењен Српкињом, који одлично говори наш језик, па нам је током ове посете у великој мери била олакшана комуникација. У њиховој пратњи, стигли смо у касарну 186. пука бригаде Фолгоре и ту се сместили. Иначе бригада Фолгоре је током боравка на Косову и Метохији, обезбеђивала манастир Дечани и Пећку Патријаршију. Током мартовског насиља 2004. године када су Албанци палили и рушили српске цркве и манастире, припадници бригаде Фолгоре успели су да заштите манастир Дечане и Пећку Патријаршију, те су у знак признања од СПЦ одликовани Орденом Светог Саве 2. реда.
У касарни смо се упознали са капетаном Масом који је током посете све време провео са нама. Вечерали смо заједно са италијанским падобранцима у војничком ресторану, а касније и били смештени у касарни где смо провели ноћ.
Сутрадан ујутру, 30. септембра, обучени у наше униформе, присуствовали смо свечаном подизању заставе у кругу касарне. Након тога, представили су нас постројеном пуку, а командант јединице, пуковник Вергори, је изразио велико задовољство због наше посете и одржао пригодан говор о учешћу бригаде Фолгоре на Косову и Метохији. У име свих нас, потпуковник Видоје Ковачевић је припадницима регименте захвалио на пријему и изразио велико задовољство што смо добили прилику да их посетимо и будемо са њима током два дана.
Након тога смо отишли на доручак са официрима, а потом отишли до цркве где нас је примио њихов капелан који је био видно разочаран јер у нашој делегацији, иако је било најављено, није било Владике Јована Ћулибрка. Владика је, на жалост, због грипа који је добио дан пре поласка, био спречен да буде део наше делегације током посете Француској и Италији. Капелан нам је затим поклонио урамљену заклетву падобранаца, и био је пресрећан када је од нас добио урамљену Плакету Удружења ветерана 63. падобранске бригаде.
После посете цркви, примљени смо код команданта 186. пука пуковника Вергорија, коме смо такође испред Удружења ветерана 63. падобранске бригаде поклонили Плакету са знаком нашег Удружења. Командант је опет изразио велико задовољство због наше посете и рекао да се нада да ћемо се опет видети и за узврат нам је уручио плакету њихове регименте. Током пријема код Команданта, одгледали смо кратак наставни филм о њиховој јединици, историјату и техничко-тактичкој оспособљености. Ту смо провели неко време са командантом и вишим официрима, а затим смо кренули у обилазак касарне, односно приказ оружја и опреме којом располажу.
Прва радна тачка била је приказ њиховог личног наоружања, где смо се упознали са пиштољима, пушкама и пушкомитраљезима које користе. Након тога, приказали су нам различите типове падобрана и опрему, где смо се и највише задржали, упоређујући их са оним што се користи код нас. Такође, упознали су нас и са осталим оруђима и опремом коју пук користи, минобацачима, снајперским пушкама и блиндираним возилима. Одушевило нас је њихово оклопљено, изузетно функционално возило IVECO LMV, које се може користити у свим условима и теренима, а на које се по потреби могу монтирати разне врсте наоружања.
Након ТТ збора, отишли смо на заједнички ручак, а потом су нас повели у обилазак града Сиене. Током посете Сиенској Катедрали специјално су, само за нас, откључали просторију где се у огромном гвозденом сандуку у стакленој кутији налази рука светог Јована Крститеља, реликвија коју су, по њиховим речима, српски владари још у 15. веку поклонили граду Сиени, вероватно да би је сачували од Турака. Након тога обишли смо и остале знаменитости Сиене: градски Трг Пјаца дел Кампо, познат по својој трци коња „Паљо ди Сиена“, стару градску библиотеку, историјски центар и Манђа Торањ са кога се пружа невероватан поглед на Сиену и околину. Обилазак је трајао тек пар сати, премало да би се све занимљиво видело, али опет сасвим довољно да би се осетио дух старих времена и уживало у архитетури и уметности Сиене.
Вечера са командантом 186. пука бригаде Фолгоре је била у војничком ресторану, што је врло занимљиво јер командант обавезно руча или вечера заједно са војском када је у касарни. Необавезно дружење се италијанским падобранцима се наставило и након тога у врло пријатној и опуштеној атмосфери. Раном зором смо се још једном видели са нашим пратиоцем Емануелом и капетаном Масом, поздравили се и кренули пут Београда назад у Србију.
Током ове изузетно важне и успешне посете Легији странаца и бригади Фолгоре, остварен је велики број контаката са људима блиским нашим активностима. Сви су изузетно заинтересовани за будућу сарадњу и дружење, те се надамо да ћемо им врло брзо узвратити гостопримство. Активности као што су „Балкански скок пријатељства“, прослава Дана војних падобранаца или „Отворени вишебој јединица специјалне намене“ били би сјајна прилика за то.
На крају, изузетно захваљујемо Министарству рада, запошљавања и социјалне политике, Министарству Одбране, Војсци Србије, Српској Православној Цркви, Војном аташеу Републике Италије у Србији, Војном аташеу Републике Србије у Италији, пуковнику Жаку Огару и другим лицима која су помогла око организације, финансирања и реализације ове активности.
Аутори: Бранко Пауновић и Саша Гацик