Ових дана навршиле су се 34 тужне године од погибије наших другова потпоручника Зорана Зонића и заставника I класе Љубише Калинића.
Помене овим јунацима часно погинулим приликом одбране аеродрома Земуник, дали су чланови њихових породица, тадашњи ратни другови и активни припадници 63. падобранске бригаде Војске Србије.
Године неумитно пролазе, али сећања на потпоручника Зорана Зонића и заставника I класе Љубише Калинића и даље не бледе. Нека вам је вечна слава и хвала хероји!
Прохладно фебруарско јутро.
На хоризонту неизвесност без снова.
У руци дата ти је моћ.
На длану линија испрекиданог живота.
Сањам будућност без спаљене земље, Вихора, Ватре….стравичне тишине….
(Спознајем) Одузимају последње парче Неба.
Уместо плотуна, подсетник на славне дане, фијук разара срце разара дане и ноћи.
Тишина УБИЈА.
Тишина у којој спознајем да крај рата не постоји.
Црвена беретка живот дала је.
Усред пешчаног хоризонта, најобимније библиотеке Пирамиде стоје.
Густ облак и песак времена.
На тренутак осветљено лице.
Kрај њега са сваким бљеском низао се строј стадалих војника.
Неми глас прелазећи еоне поручује:
„Само мртви видели су крај рата“
(Џорџ Сантана)
Посвећено трагично страдалом потпоручнику 63. падобранске бригаде Зонић Зорану
3. фебруара 1992. на аеродрому Земуник.
Покушали су да сломе младост. Украду детињство. Спале будућност. Али (ја) памтим.
Дани су пред Тобом у Валхали.
Негде у Времену
Дечак Сломљених Kрила
Горан Тодоровић – Фаца
Уградили су себе у темеље слободе!!!
Нека им је Богом просто!!!