Горан Тодоровић Фаца, коме је отац погинуо у несрећи код Велике Плане, позива се на војничку традицију своје породице и обећава нове скоковe
Српски херој и гинисовац Горан Тодоровић Фаца, кога је страшна судбина оставила и без оца, каже у ексклузивној изјави за Пресс да је „војник и да ће све издржати“. То је управо поручио и колегама из Словеније, које су га, док смо разговарали с њим испред породичног стана у Лесковцу, бодриле речима: „Фацо, поново ти је судбина окренула леђа, али нема предаје, мораш да издржиш“.
Горана су јуче, после дуже времена, припадници 63. падобранске довели кући како би присуствовао сахрани оца Радивоја Тодоровића (68), који је пре четири дана настрадао у саобраћајној несрећи код Велике Плане. Његова мајка тада је тешко повређена и тренутно се налази на Интензивној нези на ВМА.
Војничка традиција
Она и њен супруг Радивоје, пензионисани заставник 63. падобранске, имали су несрећу по повратку с ВМА, где су били сину у посети. Горан од 2003, када му се није отворио падобран и када је чудом преживео страшан пад, практично живи на Војномедицинској академији.
Разговор с њим јуче смо водили у џипу Војске Србије испред зграде у Лесковцу у којој се налази стан његове породице. Извинио нам се што нас не прима у стану, али, каже, потрајаће док га пребаце.
– Војник сам, брат ми је био војно лице, мој отац је био војно лице. Деда је био официр и страховито сам поносан што потичем из такве породице. У мојим венама тече војничка крв и зато морам све да издржим. Једино што сада могу да урадим је да поштујем војничко-породичну традицију и да се никад не предам. Важно је да никад не одустанете од својих снова и зато ћу се ја и даље борити и још ћу скакати – каже Тодоровић.
Судбина му опет окренула леђа
Присећа се и како је неколико сати пре трагедије причао с оцем Радивојем.
– Он и мајка су ми заједно дошли у посету и баш смо дуго причали. Приметио сам да је хтео да се увери да нисам клонуо духом и да сам онај исти борац без обзира на све недаће. Увек ћу с поносом рећи да је мој отац био припадник најелитније војске. И најелитније јединице. Ето о томе смо причали отац и ја, жао ми је што никад човек не може на најбољи начин да искаже осећања јер не зна шта судбина доноси. Ипак идем даље, јер знам да сада морам да вучем два пута више него до сада, иако ми је опет судбина окренула леђа.
Тодоровић, ипак, каже да су ту његови другови из Војске, за које каже да су његов „сребрни строј који га штити“:
– Моји другари из златне 63. падобранске, бивша 72. специјална бригада, „Кобре“, бивши Приштински корпус, то је мој сребрни строј. Такође, сви моји другари из свих република бивше СФРЈ су уз мене, од кад су чули за трагедију непрестано зову и нуде помоћ. Ти људи ми дају снагу да истрајем у мојој борби. Наравно, ту је и моја мајка, брат Зоран који је пензионисани старешина и његова породица која живи у Прокупљу, сви они су уз мене и само напред, нема предаје. Никада.
pozdrav Faco…. uz pesmu „Moj Golube“