Ових дана навршиле су се 33 тужне године од погибије десетара по уговору Горана Јовановића, познатијег међу саборцима по надимку Теквондо. Време које пролази није умањило бол због његовог прераног одласка, али ни понос што је Србија имала таквог војника и човека.
Десетар Јовановић тешко је рањен у експлозији подметнуте импровизоване минске направе током извршавања борбеног задатка. Иако су лекари уложили максималне напоре да му спасу живот, он је неколико дана касније подлегао повредама на Војномедицинској академији у Београду. Његова борба за живот, као и она коју је водио на терену, остала је сведочанство храбрости, издржљивости и оданости дужности.
Као припадник славне 63. падобранске бригаде, Горан Јовановић је био део елитне јединице, познате по изузетној обучености, дисциплини и пожртвовању. Његови саборци памте га као тихог, али одлучног војника, увек спремног да стане у заштиту других и да изврши сваки задатак без оклевања. Надимак Теквондо носио је као симбол снаге, борбености и самоконтроле – особина које су га красиле и као човека и као војника.
Помен овом јунаку, који је живот положио у борбеним дејствима у околини Скелана, служен је на његовом гробу у селу Лужани. Окупили су се чланови породице, некадашњи ратни другови, као и активни припадници 63. падобранске бригаде Војске Србије, да му одају почаст и још једном потврде да његова жртва није заборављена. Тишину су прекидали само молитва и сећања, дубоко урезана у свест свих који су га познавали.
Године неумитно пролазе, али успомена на Теквондоа остаје жива – у причама сабораца, у поштовању млађих генерација падобранаца и у сећању његове породице. Његов лик представља симбол једног времена, али и вечни подсетник на цену слободе и значај жртве коју су многи поднели за свој народ.
Нека је вечна слава и хвала нашем хероју, десетару Горану Јовановићу – Теквондоу.