Иако су ангажовани у најризичнијим акцијама, пси Специјалне антитерористичке јединице сваку завршавају успешно. Одабир паса је веома сложен, али не и рестриктиван – део САЈ-а могу бити и мешанци ако покажу изузетне способности.
Специјална антитерористичка јединица МУП-а у досадашњим акцијама није изгубила ниједног пса, иако су четвороножни „сајевци“ ангажовани на високоризичним задацима.
Пси учествују равноправно са својим колегама, припадницима САЈ-а, у свим акцијама, без обзира на ризик: у хапшењу чланова криминалних група, талачким ситуацијама и откривању експлозивних направа, а понекад су приморани и да лете хеликоптером.
Инструктор за обуку службених паса у САЈ-у Вељко Воденичаревић објаснио је да у „игру улазе“ само најбољи пси, а да обука, пре свега, подразумева њихову социјализацију, јер их очекује рад и са припадницима других јединица.
„На пример, када се сајевци обучавају за рад са хеликоптерском јединицом, обучавају се и пси, зато што је то најбољи начин да се прилагоде“, објаснио је Воденичаревић, напоменувши да они реагују искључиво на команду водича, који им помаже да се снађу на терену.
Водич и пас, додао је, нису комплетни један без другог, ипак, уколико се нешто догоди, пса без проблема преузима други члан екипе.
„Они су као и други припадници јединице и неће реаговати док им се не изда команда“, рекао је Воденичаревић, указавши да се до сада није дешавало да пси прекораче овлашћења.
Према његовим речима, у сваком упадном тиму, који неретко долазе у контакт са најопаснијим криминалцима, налази се и водич са службеним псом, а на лицу места се процењује има ли потребе да они учествују у акцији.
Само најбољи пси постају део САЈ-а
Инструктор Воденичаревић са својим псима свакодневно трчи и по десетак километара. На тај начин, каже, и он и пси остају у доброј форми.
„Да би био овде, пас мора да испуњава посебне критеријуме, одабир је сложен, као и обука“, навео је Воденичаревић, указавши да се они дресуром обучавају за хапшење, претрагу терена, обезбеђење, одбрану, напад, откривање експлозива, а од недавно и наркотика.
Инструктори у САЈ-у су, нагласио је, специјализовани да их, уколико се укаже потреба, обуче и за друге послове, као што су откривање мина, лешева или претраживање рушевина.
Полицијски пси у акцију без корпе иду само када је дозвољена употреба ватреног оружја, док је, према речима Воденичаревића, интервенција пса са заштитном корпом једнака употреби физичке силе, односно пендрека.
Инструктор каже да на обуку, која је сложенија него у другим јединицама, долазе штенци од неколико месеци, а да неки „у пензију“ одлазе након пет, док други раде и по десет година, зависно од здравственог стања.
Пси обучени за напад, на први поглед не делују дружељубиво и када неко непознат приђе боксу повлаче се и чекају, док су они који раде на откривању експлозивних направа далеко приступачнији.
И једни и други, кажу у САЈ-у, воле да се мазе, али им, из страха, људи ретко прилазе.
У јединици су већином расни пси немачки и белгијски овчари, шарпланинци и лабрадори, али је у екипу доспео и један мешанац, који је међу најбољима у Србији, када је реч о проналажењу експлозива.
Службени пси се у САЈ-у обучавају још од 1992. године, а постоји и активна сарадња са сродним јединицама у Европи.