Повратак будућности

Пуковник Јелесије Радивојевић, начелник Центра за мировне операције

Презентовање јавности значаја нашег учешћа у мултинационалним операцијама захтевало је много енергије и знања да би се, после трагичних ратних дешавања, избегло неразумевање и поистовећивање одласка у мировне мисије с „војним туризмом” или „плаћеницима”. Такво настојање важно је и због интероперабилности с осталим војскама, упознавања других народа и њихове културе. Ако сте ангажовани само у националном амбијенту нећете достићи највише професионалне стандарде, док у међународном оквиру имате и партнере и конкуренцију, одмеравате ко ће боље извршити задатак у домену безбедности.

Дуже од тридесет година је у униформи. Најпре као питомац средње војне школе, потом Војне академије, а затим и као професионално војно лице. Службовао је у Крању, нишким и панчевачким специјалним јединицама… Потенцијални „мировњак” припремао се 1989. године за мисију ондашње војске у Намибији… У мору просечних или подобних квалитета, није изгубио компас тражећи прилику да искаже своје могућности. Од специјалца је, поред редовних дужности, постао падобранац. И падобрански инструктор, 1995. године, који је скочио с 7.300 метара. Маштао је и да се попне на висину вишу од Хималаја и скочи… Стрепео је, али и честитао аустријском колеги Баумгартнеру после скока из балона с 39.069 метара. Како каже, упорност се и њему исплатила. Јер, путеве је учио путујући… Два су догађаја обележила његову каријеру – падобрански скок с 9.250 метара, 12.маја 2004, са једанаест другара. Српски рекорд. И завршетак Колеџа националне одбране Грчке, у Атини 2007.године, када му је председник Папуљас, као најбољем страном полазнику у последње 22 године, уручио диплому. Уз себе је увек имао породицу и пријатеље. Знао је да „ако човек не зна куда иде, где год да стигне увек је на погрешном месту”. Већ шест година је начелник Центра за мировне операције. Пуковник Јелесије Радивојевић.

Крајем новембра Србија је у мировну мисију у Либан упутила још 41 припадника нашег система одбране. Припреме за њихово ангажовање биле су обимне и сложене.

– Од 21. децембра 2010. припадници Министарства одбране и Војске Србије, у оквиру шпанског контингента, учествују у операцији Уједињених нација – UNIFIL у Либану, коју је Савет безбедности успоставио 19. марта 1978. године. Мандат наших мировњака, петорице штабних официра, траје шест месеци. Сем њих, у мисији је од 25. новембра ангажовано и пет припадника националног елемента за подршку, као и 36 војника и старешина пешадијског вода из састава Треће бригаде Копнене војске. Они су у Јужни Либан упућени после тромесечне обуке у Шпанији, односно транспортом из Шпаније у Бејрут, а потом сопственим возилима у зону операције. Српски „плави шлемови” први пут у мисији UNIFIL користе своју технику, опрему и наоружање, те превозна средства и заштиту. На тај начин започело је оперативно ангажовање нашег мировног контингента.

Током реализације овог задатка пружила нам се прилика да проверимо способности, посебно функционисање комбинованог транспорта. Оклопна и транспортна возила, муницију и осталу личну и колективну опрему требало је на сигуран, јефтин и поуздан начин превести у луку Бејрут, где су се налазили наши мировњаци, а затим, применом стандардних процедура и правила о ангажовању у UNIFIL, започети мисију. За поменуте послове били су надлежни Здружена оперативна команда и Центар за мировне операције, уз ангажовање стручних служби нашег министарства и војске, као и јавна предузећа „Железница” и „Југоимпорт – СДПР”. Транспорт из Србије до Либана одвијао се по фазама, комбиновано. Од железничке станице у Нишу до Бара опрема је транспортована возом, а од Бара до Бејрута изнајмљеним бродом.

Склони смо да придајемо већи значај квантитету, а не сложености неког процеса, поготово ако о њему немамо искуства. Последњи пут се с овог простора организовао комбиновани транспорт људи и технике приликом одласка „плавих шлемова” ЈНА у Синај. То ће нам послужити као својеврсне смернице приликом упућивања и чете с комплетном опремом, средствима и техником наредне године у новембру у Либан.

С којим изазовима се сусрећу наши „плави шлемови” током извршавања задатака на терену у земљама у којима је нарушена безбедност?

– Највећи изазов представља сусрет наших мировњака с другачијом културом и обичајима. Стога је неопходно најпре разумети постојећи конфликт и генезу сукоба на том простору, као и мандат мисије. На „туђој” земљи припадници наше војске морају примењивати правила која важе за мултинационалне операције, те се у потпуности понашати према стандардима које су дефинисале Уједињене нације. Један од основних принципа јесте неутралност. Схватити шта она заправо значи и применити је током извршавања задатака на терену такође је велики изазов, посебно ако је познато да се већина наших војника први пут ангажује изван Србије.

Треба знати и да одавно не постоје класичне мултинационалне операције. Оне су вишедимензионалне, тешко је одредити разлику између војничких, цивилних или полицијских задатака. Зато се интеракција са свим актерима на терену одвија непрекидно и на свим нивоима. Српски „плави шлемови” сусрећу се с још једним изазовом – предрасудом и локалног становништва и припадника осталих мировних контингената о људима и земљи из које долазе, што је последица ранијих сукоба на простору СФРЈ. Утолико је њихов задатак тежи, а обавеза већа.

У чему је разлика између учешћа у мировним мисијама Уједињених нација у односу на ангажовање у операцијама под покровитељством Европске уније?

– Ангажовање наших припадника у иностраним мисијама уређено је Законом о употреби Војске Србије и других снага одбране у мултинационалним операцијама ван граница Републике Србије. Нормативна регулатива не прецизира права и дужности током учешћа у операцијама под патронатом Уједињених нација или Европске уније. О томе, сходно потребама, одлучују надлежне државне институције. У мисијама Уједињених нација светска организација сноси одговорност за путовања, куповину авио-карата и слање опреме, а исплаћује и одређене надокнаде учесницима, сем оних које се односе на њихове културно-забавне активности и комуникацију мировњака с породицом.

Мисије под окриљем Уније, међутим, од Србије потражују новчана средства утрошена за смештај, исхрану и остале активности. У зависности од позиције у мисији и циљева које наша земља настоји да постигне, она се опредељује и за ангажовање под „капом” Европске уније. Таква је ситуација, на пример, у операцији у Уганди, у којој је наш официр шеф санитетске службе мисије EUTM. У мисијама Уније Србија сноси и трошкове осигурања живота својих представника.

Шта утиче на избор кандидата из Министарства одбране и Војске Србије за одлазак у међународне мисије?

– Избор, селекција, обука и припреме за учешће у мисијама норматив но су дефинисани. Војска Србије има уређен систем, у складу са захтевима времена, што не подразумева да га није потребно унапређивати. Када се говори о кандидатима за одлазак у мисије, желим да нагласим да немамо проблема. Постоји здрава конкуренција, а број заинтересованих за „мировњаке” далеко је већи од потреба јер су наши припадници свесни бенефита – унапређење способности и знања, потврда обучености у међународном окружењу, напредовање у служби, остваривање циљева и интереса Србије и, наравно, лична примања. Може се рећи да у таквим ситуацијама сви добијају – држава, појединци, међународна заједница.

Припадници српске војске се на основу предлога Центра за мировне операције упућују на обуку за учешће у мултинационалним операцијама у земљи и иностранству. Уколико успешно заврше оспособљавање, подаци о њима уносе се у базу података Центра и они постају кандидати за одлазак у мисије. У зависности од конкретне операције, завршавају и курсеве страног језика. Такође, морају задовољити и остале захтеве, попут тога да имају одговарајући чин и постављење на дужност, да су обучени према међународним стандардима, да поседују потребне психофизичке предиспозиције и моралне врлине, као и да су оспособљени за управљање теренским моторним возилима категорије „Б”, те да се придржавају правила понашања „Code of Conduct“.

За упућивање у поједине мисије будући српски мировњаци треба да знају мандат мултинационалне операције, безбедносне ризике који их очекују, локалне обичаје, термине на језику становника земље у којој извршавају задатке, да познају правила ангажовања, посебно употребу силе, као и да користе различите системе комуникација. Наравно, морају знати и правила „нулте” толеранције сексуалне злоупотребе – злостављања и односа међу половима, а испољити толеранцију када је реч о верским, расним, културолошким и осталим разликама. Наши „плави шлемови” морају бити отпорни на стрес, оспособљени за пружање прве помоћи, владати вештинама у области односа с медијима, увек примењивати одредбе међународног хуманитарног права и у оквиру цивилно-војне сарадње сарађивати с хуманитарним компонентама операције.

Какав је психолошки профил српских мировњака, јесу ли мотивисани за одлазак у мисије?

– Кандидати за упућивање у мултинационалне операције подлежу психолошкој процени ради утврђивања њиховог менталног статуса, односно отклањања сумње у постојање евентуалне психопатологије. Том приликом се одмерава и њихов психолошки капацитет, то јест интелектуалне способности и реаговање у стресним ситуацијама. Процењује се и адекватност мотивације, те колико је особа „тимски играч” или „индивидуалац”.

Дакле, с психолошког становишта, сви наши мировњаци су ментално здраве особе, изражених интелектуалних способности. Значајна одредница јесте и њихова висока отпорност на стрес, неопходна за ангажовање у сложеним условима, ради реализације мисије и очувања здравља.

Интересовање наших припадника за учешће у операцијама је изузетно велико. Центар за мировне операције води базу података за око 4.500 кандидата. Сигурно је да и финансијски моменат, уз предност приликом напредовања у служби и упућивање на школовање, представља значајну повољност учешћа у мисијама. Не постоји законско ограничење када је реч o броју мисија у које се може упутити исто лице. Састав за одлазак чине они који су у мировним операцијама већ боравили и они који одлазе први пут, због међусобне подршке. Учешће представника Србије у мултинационалним операцијама представља приступ заснован на актуелним политичким и друштвено-економским условима који ће бити све више заступљен, а који је у протеклим годинама показао изузетне резултате. Реч је о најскупљој обуци и најефикаснијој дипломатији.

Колико је жена из Србије у мировним аранжманима? Поштује ли се, при том, родна перспектива?

– До сада су у иностраним операцијама учествовале 34 припаднице Министарства одбране и Војске Србије, или 8,58 одсто. Тренутно се у саставу контингента у мисији у Либану и у операцији на Кипру на војничким дужностима налазе по четири припаднице наше војске, а у саставу медицинског тима у Конгу две техничарке, што износи 9,09 одсто. Ограничавајући фактори за обимније ангажовање жена у мисијама јесу њихов релативно мали број у систему одбране – око осам одсто у оперативним саставима Војске, недовољна мотивисаност због дуготрајне одсутности од куће и породице, те традиционалистички ставови.

Први пут су жене ангажоване у улози професионалних војникиња од марта до септембра 2012. године у операцији на Кипру. Пре тога су учествовале у саставу медицинских тимова за евакуацију ваздушним путем у Конгу и у оквиру норвешке лаке пољске болнице, на дужностима медицинских и стоматолошких техничара, у Централноафричкој републици и Чаду.

Тренутно имамо 19 припадника – 17 из Војске Србије и два из Министарства одбране, оспособљених за послове родних саветника команданта националног контингента у операцијама. Због још увек малог броја наших мировњака по мисијама за сада немамо такав механизам. Ипак, настојимо да је у оквиру сваког састава бар једно лице обучимо за родну перспективу.

Како ће се и у којој мери наредне године финансирати опремање и учешће Војске у мултинационалним операцијама?

– За опремање мировњака користе се формацијска средства Војске Србије, али и опрема која се посебно набавља на домаћем и иностраном тржишту. Да би квалитетом одговорила потребама корисника, њени тактичко-технички захтеви се дограђују, сходно нашим искуствима из мисија. Асортиман опреме која чини индивидуални комплет је разноврстан, а 77 ставки омогућава да се за сваку мисију наменски креира. Буџет за опремање индивидуалним комплетом наредне године износиће 160 милиона динара.

Припреме, опремање и учешће наших припадника у мировним мисијама финансира се из буџета Србије, средствима која се додељују Министарству одбране. Тренд увећања ангажовања прати тренд повећања финансијских средстава, тако да је у 2011. било одобрено 97.165.000 динара, док су за наредну годину, када се планира и учешће дуплог већег броја људи, опредељена средства од 755.958.000 динара. Поред новца из буџета, учешће припадника система одбране Србије у мисијама финансира се и из надокнада које наша земља добија од Уједињених нација по основу ангажовања људи и технике.

Владимир ПОЧУЧ