Некадашњи падобранац 63. бригаде, сада параплегичар, остварио свој сан. У Словенији скочио из балона са три километра, а после тога и ронио
ГОРАН Тодоровић, родом из Лесковца, падобранац 63. падобранске бригаде из Ниша, који је у 32. години постао параплегичар пошто је чудом преживео пад са 1.200 метара, остварио је ових дана у Словенији и Хрватској свој сан. Скочио је из балона са висине од три километра, а после тога и ронио – у мору.
Горан никада неће заборавити кобни 18. децембар 2003. године, дан који га је приковао за инвалидска колица.
– Дошао сам на посао, одрадио јутрању смотру и све што следује у војсци, јавио се командиру, задужио падобран, отишао на старт, скочио четири скока који су били О.К., али ми се приликом петог није отворио падобран. Али, то не значи да се треба плашити скакања падобраном, напротив. То је тако добро, да се не може поредити ни са чим. Дивно је ходати по облацима, зато свима саветујем да пробају све што им живот нуди – саветује Горан читаоцима „Новости“.
Имао је срећу да су припадници „братства 63. падобранске из Ниша“ остали повезани и солидарни упркос распаду некадашње заједничке државе у којој су служили у истој бригади. Тако је за Горанов усуд сазнао Славко Пербил из Марибора.
Поносно истиче да је и сам „служио 1980. године у 63. нишкој у СПДГ“ (специјалној падобранској диверзантској групи). Одлучио је да помогне Горану. Славковом упорношћу и вештом медијском кампањом Горана је упознала и заволела Словенија, па је на овдашњим интернет-порталима стекао одушевљене поштоваоце. Тодоровићеве подвиге најављује и редовно у ударном термину прати државна ТВ Словенија, уз све друге домаће комерцијалне телевизије.
Горану су новостечени пријатељи у Словенији помогли да брзо напредује, да поново окуси страст падобранства, али и роњења. Одушевљен је и првим скоком из балона:
– Полетели смо у девет ујутро из околине Љубљане, лет је трајао 45 минута. Скочили смо изнад Бледског језера, са висине 3200 метара. Био сам у тандему са Романом Погачаром, а Грегор Турншек је пилотирао балон. Приземљили смо се у Бохињској Белој. Било је предивно!
Горан, коме су пријатељи у Србији, Словенији и шире, због његове срчаности наденули надимак Фаца, опробао се и у базену под будним оком лекара поново и у роњењу. Инструктор Бранко Равнак, председник „IAHD Adriatic“ (International Association Handicapped Divers – Међународна асоцијација хендикепираних ронилаца) оценио је да је Горан спреман да рони и у отвореном мору у Хрватској. Горан тврди да ништа од тога није „екстреман“ спорт за инвалида:
– Када сам први пут погледао ЦД мог инструктора, нисам могао да верујем шта све могу да раде инвалиди. Не само параплегичари, него и људи који не осећају ни горње екстремитете, квадроплегичари. Када сам видео да и они сјајно роне, онда сам себи рекао ‘ништа ме на свету неће зауставити да учиним ни много веће и теже ствари.
Несрећа је учинила да је Горану и слух оштећен 90 одсто, стога су му лекари увек саветовали да се држи подаље од воде јер роњење подразумева висок притисак у ушима. Али, он са дубинама уопште нема проблема, вода му помаже, а сигуран је да у неким тренуцима под водом боље и чује. Пошто му је роњење било хоби и пре несреће, за Горана много значи сваки пут када се отисне од копна.
– Не постоји ниједан лек, ни адреналинска ињекција, ни струјни удар, ништа што би могло човека да поврати у живот тако као тренутак када ради оно што воли. Признајем, тешко ми је, имам проблеме са цревима, са слухом, али борим се, превалим 500 километара да дођем у Словенију, а када зароним – после тих неколико минута нико више не може да ми скине осмех са лица. Није ли то најважније – пита Горан.
Светлана ВАСОВИЋ-МЕКИНА (Вечерње новости)