Ових дана навршило се 75 година од oснивања падобранске школе Краљевине Југославије и 70 година од обнове падобранских јединица на овим просторима.
Падобранска школа формирана је у Панчеву 1. октобра 1939. године и до избијања рата ишколовала је две класе падобранаца (1939. и 1940. године). Курс/школа је трајала годину дана, класу су сачињавали искључиво официри и подофицири добровољци, а настава је обухватала теоретски и практични део. 1. класу падобранске школе завршило је 20. јула 1940. године 25 полазника који су стекли звање „падобранац“ и добили „падобрански знак“. Може се рећи да су то први официри, подофицири и каплари који су оспособљени за војну службу падобранца на нашим просторима. Они су и претеча падобранске чете која је формирана наредне године, као прва ваздушно-десантна тактичка јединица. Није позната судбина школе током априлског рата 1941. године.
Почетак другог светског рата довео је до распада тадашње државе и војске, па су се тек средином 1944. године стекли услови за обнову падобранских јединица. Врховни командант Тито је приволео савезнике да у Италији обуче и наоружају 150 падобранаца из редова партизана, који ће бити употребљавани у малим групама за операције саботажа. Падобранска обука вршена је у савезничкој падобранској школи, у месту Ђоја Дел Коле недалеко од Барија у Италији.
У жељи да оживи сећање на ове датуме, а уз подршку Министарства одбране Републике Србије и Генералштаба Војске Србије, седмочлана делегација ветерана 63. падобранске бригаде упутила се 26. октобра 2014. године, авионом преко Рима, на својеврсно тродневно ходочашће стазама наших првих падобранаца у град Бари у Италији.
Делегацију су чинили Владика Пакрачко-славонски Јован Ћулибрк (подофицир и резервиста 63. падобранског батаљона), пуковник Кузмановић Ненад и потпуковник Ковачевић Видоје, обојица у пензији, заставник прве класе Јанићијевић Мирољуб као представник активног састава 63. падобранског батаљона и падобранци-ветерани Гацик Саша, Кастратовић Миодраг и Ивановић Дејан. У Барију нам се прикључио и пензионисани пуковник Жак Огар, бивши командант француских специјалних снага на Косову и Метохији. Са обзиром да смо током боравка у Италији уживали и у гостопримству Руске мисије у Барију (у којој ради ветеран ВДВ из Афганистана Андреј), може се слободно рећи да смо били амбасадори традиционалног руско-француско-српског пријатељства.
Град Бари је место у јужној Италији, најпознатије по својој базилици Светог Николе из 11. века у којој се чувају мошти Светога. Током посете овој цркви, као делегацији, указана нам је велика част и огромно задовољство да присуствујемо Светој Литургији коју је служио наш Владика Јован (Ћулибрк). Владици је саслуживао архимандрит Августин из руске мисије у Барију, а невероватно певање мешаног руског хора на гробу Светог Николе, поред велике иконе овог Свеца коју је храму 1327. године поклонио српски Краљ Стефан Урош III Дечански учинило је овај доживљај потпуно нестварним и непоновљивим. По одслуженој литургији, Владика је примио дар руских ходочасника, икону Светог Николе, која је намењена Манастиру Ораховици, у коме је прво у нашој Цркви заживео празник преноса моштију Светог Николе. Први дан посете настављен је обиласком Барија и великог броја знаменитости овог места.
Након тога, драги домаћини у руској мисији организовали су свечану вечеру за нашу делегацију. Одлучили смо да, из поштовања према свима коју си икада носили падобранску униформу, наравно и у њихово име, обучемо наше униформе и ставимо беретке, на тај начин одајући почаст и признање вољеној јединици и свим њеним бившим и садашњим припадницима. Током свечане вечере, посебну пажњу посветили смо дружењу са Жаком Огаром, великим пријатељем Срба и Србије, бившим пуковником Легије странаца и командантом француских специјалних јединица на Косову и Метохији након потписивања кумановског споразума 1999. године. Пуковник у пензији Жак Огар носилац је француске Легије части и српског ордена Светог Саве, који му је СПЦ доделила за исказану пожртвованост током спашавања монахиња и манастира Девич. Такође, успостављајући барикаде на мосту у Косовској Митровици, заслужан је за заштиту и опстанак српског народа на северу Косова и Метохије.
Пуковник Жак Огар, незадовољан начином на који се француска држава опходила према ситуацији на Косову и Метохији, напустио је активну војну службу крајем 1999. године и након тога се посветио борби против неправде која је начињена над српским народом у нашој јужној покрајини. Због свега тога, Удружење ветерана 63. падобранске бригаде уручило је пуковнику Огару „Златну Плакету“, највеће признање које наше удружење додељује најзаслужнијим појединцима и институцијама.
Другог дана програма, 28. октобра, планиран је обилазак варошице Ђоја Дел Коле, места у коме су обучавани припадници 1. падобранског батаљона и средишње тачке наших активности на овом путовању. На препоруку оца Андреја, настојатеља Руске мисије у којој смо били смештени, одлучили смо да успут посетимо и оближњи град Матеру, тзв. „Подземни град“ који се налази на Унесковој листи светске културне баштине од 1993. године. Први сусрет са местом је био невероватан, јер је све подсећало на неке од митских градова из епске фантастике. Место на литици високог кањона које је створила река Гравина, састојало се од стотина пећина које су људском руком укопаване дубоко у стене на све стране. Изнад пећина, овако прошириваним и прилагођаваним за боравак људи, на неки недокучив начин грађане су мале просторије, кућице, дворишта, камени зидови, одводи за кишницу, без икаквог логичног реда и смисла, пратећи само конфигурацију терена и машту својих стваралаца. Овај подземни град, настао у 3. веку пне, сем просторија за становање, имао је и своја светилишта и манастире са и данас очуваним предивним фрескама из 8. века, затим пространа купатила, просторије за припрему и чување хране, канале за довод и рупе за складиштење воде… Интересантно је да су све до 1974. године неки од становника Матере и даље живели у овим руком клесаним пећинама. На овом месту је познати глумац и режисер Мел Гибсон снимио холивудски блокбастер „Страдање Исусово“. Такође, препуно симболике везане за наше путовање, Матера је први град у Италији чији су се становници 21. септембра 1943. године подигли против окупације нациста.
Након краћег одмора у Матери, кренули смо пут Ђоја Дел Коле. Истоимена ваздушна база удаљена је 4 км од овог места и тренутно је дом италијанске 36. ескадриле авиона ловаца Еурофајтер. Током другог светског рата овај, тада аеродром, пао је у руке британској армији октобра 1943. године, а коришћен је од стране американаца за мисије ловаца P-38, P-40 и бомбар6дера B-24, превоз трупа, муниције и намирница. Такође, за нас најзначајније, служио је и као центар за обуку падобранаца, међу којима су били и они са наших простора, а од којих је касније, након обуке, формиран 1. падобрански батаљон. Ту смо, уз неизбежно фотографисање поред авиона, евоцирали успомене на та давна времена, поносни и срећни што смо, као чувари традиције, успешно извели и овај додељени задатак.
По повратку у Бари, поново смо посетили базилику Светог Николе и поклонили се моштима овог свеца. Такође, посетили смо и Катедралу у Барију у којој је похрањено сачувано тело Свете Колумбе, које на чудесни начин, у стакленом саркофагу лежи нетакнуто већ 17 векова.
Трећег, последњег дана нашег путовања, након доручка смо се опростили са нашим драгим домаћинима из Руске мисије и пуковником Огаром те упутили ка Риму, на наш повратни лет авионом за Београд. Наравно, желећи да се присетимо свега из периода оснивања 1. падобранског батаљона, нисмо пропустили прилику да посетимо и место једне од највећих битака 2. светског рата, чувени Монте Касино. У бици за Монте Касино учествовало је 240.000 савезничких војника, 1.900 тенкова и 4.000 авиона. Немци су линију бранили са 140.000 људи и непознатим бројем тенкова и топова. Град Касино, нацисти су одабрали за центар последње одбране Рима, на тзв. Густав линији, која се протезала од Јадранског до Тиренског мора. На брду изнад града, налазио се велелепни манастир из 6. века, опатија Монте Касино. Погрешно сматрајући да се Немци крију у њему, савезници су покренули масовно бомбардовање и 15. фебруара 1944. године на опатију су бацили преко 1.400 тона бомби, том приликом га срушивши до темеља. Тек тада, немачки падобранци заузели су положаје у срушеном манастиру и држали позицију током 123 дана, успешно одолевајући свим нападима савезника и наносећи им стравичне губитке. Током четири битке за Монте Касино, погинуло је 55.000 војника на страни савезника и око 20.000 Немаца, а укупно је у кампањи за ослобађање Рима погинуло 105.000 људи. Манастир је потпуно обновљен тек 1964. године и данас фасцинира својом положајем, богатством и историјом.
Најпре смо посетили историјски музеј битке у граду Касино. Испред улаза налази се споменик пољском генералу Владиславу Андерсу који је са својим трупама након четири месеца тешких борби, на крају и ослободио Монте Касино. Упркос томе што је музеј затворен у периоду од 1. октобра до 1. марта, кустос нас је увео и обезбедио туру са водичем кроз четрнаест соба са мултимедијалним садржајем везаним за околности и ток саме битке. Испред саме зграде, налази се реликвија из тог доба, амерички тенк М-10 ”Волверин” окружен бодљикавом жицом. Унутрашњост музеја направљена је са тематским собама и посебном музиком, филмовима и нарацијом за сваки од догађаја који описују. Посебно је интересантан део где, налик холограмима, савезнички и немачки официри на бојишту описују своје виђење ситуације и ток саме битке. Уз аутентичне артефакте из тог времена, пушке, шлемове, делове граната и војне опреме и сјајне аудио-визуелне ефекте, пола сата колико је трајала ова тура прошло је као секунд.
Након тога, упутили смо се у обилазак обновљене опатије Монте Касино, доминантном и велелепном објекту изнад града, познатом по томе што је на том месту у VI веку живео један од оснивача монаштва, Свети Бенедикт. Огромна грађевина, иако споља више личи на тврђаву, унутра је права оаза мира и уметности, са екстеријером и ентеријером од којих застаје дах. Поглед који у рано поподне пуца са терасе опатије према долини је нестваран и незабораван. Двориште манастира има неколико предивних вртова са фонтанама и цвећем, а грандиозне степенице са киповима које воде од терасе до саме цркве такође су нешто што се виђа само у бајкама или епским филмовима. Мермерне статуе светаца украшавају унутрашње зидове дворишта, а на крају кад помислите да ово све не може бити лепше и грандиозније, улазите у цркву. Црква је прича за себе, потпуно разоружава и оставља вас без речи. Цео ентеријер урађен у барокном стилу, пресвучен је златом и украсима.
Мермерни стубови урађени су слагањем и уклапањем разнобојних мермерних елемената, свуда су статуе, рељефи и мозаици, игра светлости и сенке све ово чини још чуднијим и фантастичнијим. Нисам сигуран колико све ово помаже верницима да се приближе Богу, али дефинитивно је нешто што треба видети и доживети. Мислим да је просто немогуће схватити како су неуморни градитељи успели да ово све из пепела обнове за само двадесет година. О новцу који је на ово здање потрошен не вреди ни мислити. Препуни утисака, уз последње заједничко фотографисање испред улаза у опатију на којој је на латинском написано PAX (Мир), са идентичном поруком мира, привели смо крају наше путовање.
Симболично, прикупили смо на сваком од ових места по камен који ће бити узидан у темеље једне нове цркве. Идентично, као што је и по део свакога од нас падобранаца неповратно узидан у темеље наше вољене 63. падобранске бригаде.
За крај, изговоримо оно што се чује увек кад радимо нешто братски и сложно као један:
За отаџбину, за друга, за пушку, за војничку и ратничку част, падобранци 63. падобранске бригаде – РАДЕ!!!
Аутор: Гацик Саша
Сјајно написана репортажа, било ми је задовољство да ово прочитам!
Саша свака ти част на написаном тексту. Веома надахнуто и садржајно. Драго ми је да смо заједнички и у име свих наших падобранаца и ветерана обележили овај за мене најзначајнији јубилеј. Посебно бих истакао да је на мене, између свега осталог, посебан утисак оставило читање Наредбе из 1939. године, о првој додели звања „падобранац“ нашој браћи који су тада завршили I падобрански курс, а пре наше заједничке вечере у Руској мисији у Барију, са колегом и братом француским падобранцем пуковником Жаком Огаром, аутором књиге „Европа је умрла у Приштини“. Живела Србија, Живела 63. падобранска бригада… Кузма
Merci à mes frères d’Armes de la 63éme Brigade Parachutiste Serbe de m’avoir fait l’honneur et l’amitié, à l’initiative de Mgr Jovan, évêque de Slavonie, de m’inviter à ce pélerinage particulier fait à BARI pour le 70éme anniversaire de la création de leur vaillante unité.
Je suis heureux et fier de les avoir rencontrés, et leur suis très reconnaissant de leur accueil fraternel.
Je leur dis à bientôt!
Avec mon amitié parachutiste !
Živela francusko-srpsko prikatelstvo !
Colonel Jacques Hogard