Издали га падобран и држава

Откако је избегао смрт после пада без отвореног падобрана, Хасан Омеровић живи свој други живот. Пао на бетон са висине од 2.650 метара, брзином од 120 километара. Остао без с муком зарађене пензије

У ИСТОРИЈУ падобранства уписао се на страшан начин. Подофициру 63. падобранске бригаде Хасану Омеровићу (52) из Ниша, у току опитног скока са новим војним падобранима, 15. децембра 1990. отказале су и главна и помоћна купола.

Само са трећином отвореног падобрана, са висине од 2.650 метара, брзином од 120 километара на час, пао је на крошњу дрвета, а онда на бетонско игралиште нишког аеродрома. Омеровић је тада задобио 17 прелома, проглашен је 30 одсто инвалидом, али је одбио да тако оде у пензију.

Када је само чудом избегао смрт, потоњих година је доживео оно што ни у сну не би помислио. После ратних дешавања на простору бивше Југославије, морао је да напусти чувену 63. падобранску бригаду, па је и дан-данас – без посла и пензије.

Само четири месеца од, умало, фаталног пада, Омеровић се 1991. године вратио у строј. Са нишким падобранцима три године провео на најжешћим ратиштима у Словенији, Хрватској и Босни, на којима је стекао и медаљу за храброст. Унапређен је и у чин официра, али та одлука никада није реализована.

– По повратку у Ниш 1993. године, био сам приморан да поднесем захтев да одем из елитне бригаде због великог притиска појединих официра безбедности, само зато што сам друге вероисповести – каже, за ”Новости”, Хасан Омеровић. – Јединицу сам напустио као старији водник прве класе. Потражио сам правду на суду, али нисам је добио. Сада је тражим пред судом у Стразбуру.

А после скидања беретке, инструктор скијања, алпинизма и падобранства са 1.573 скока, мајстор џуда трећи дан и кик-бокса, који је завршио све диверзантске и обавештајно-безбедоносне школе у 63. падобранској бригади, остао је у Нишу. Тренирао је младиће и девојке и, како каже, од њих стварао мајсторе кик-бокса. И сада дневно са својим пуленима проводи најмање по пет-шест сати.

А сваке године слави два рођендана – дан када се родио и дан када је пао на бетонско тло и остао жив.

Ни данас, после 22 године, нема правог одговора на уобичајено питање за невероватан случај – ”како је то уопште могуће?” Присећа се да је са још петорицом колега требало да обави рутински скок из авиона ”АН-2”. На висини од преко 2.500 метара, пала је команда за искакање.

– На око 1.500 метара висине формирали смо ”звезду”, што је за нас, већ проверене падобранце, била рутинска ствар – прича Омеровић. – Када је, потом, од најстаријег по чину међу нама, мимиком пала команда за разлаз, свако је у ваздуху кренуо ”својим путем”.

На висини од 750 метара, Омеровић је отворио главни падобран. Ваздухом су се напуниле само две и по коморе.

Био је на висини од 500 метара, а земља се приближавала невероватном брзином. Покушао је да обема рукама растресе слободне крајеве куполе, али – ништа. Преостало му је једино да активира помоћни падобран.

Међутим, пре тога требало је да одбаци главну куполу.

– Последња нада да преживим био је резервни падобран – прича искусни падобранац. – Повукао сам ручицу и са погледом, пуним наде, чекао да се отвори. Десило се, међутим, најгоре. За делић секунде куполе главног и резервног падобрана су се умрсиле. У тренутку немоћи, кад сам грабио ”смрти у загрљај”, потекле су ми сузе.

Миша Ристовић