lutovacPre četiri dana (27. juna), zauvek nas je napustio Janko Lutovac, padobranac u penziji i svetski rekorder u broju izvedenih skokova u jednom danu. Janko je rođen 1927. godine u selu Dapsići kod Berana. Kao partizanski borac, krajem 1944. godine je završio obuku za strelca na Il-2 „Šturmovik“, da bi se dve godine kasnije opredelio za padobranstvo. Tokom padobranske karijere, Janko je izveo 1631 padobranski skok, a u anale svetskog vazduhoplovstva je ušao izvršivši 137 skokova u jednom danu (priznata su 132 jer komisija nije prisustvovala izvođenju prvih pet). Radni vek je završio kao službenik u Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova, a poslednji padobranski skok je izvršio 1983. godine u Uzbekistanu u 56-oj godini života. Međunarodna vazduhoplovna federacija (FAI) je 1969. godine Lutovcu dodelila prvu Zlatnu padobransku medalju. Ispraćaj za kremaciju Janka Lutovca je u  subotu 4. jula u 13:30 sati na Novom Groblju u Beogradu.jugovicevo-o2rz4„… Intenzivna obuka vazduhoplovaca dala je rezultate, pa je stasala čitava plejada novih padobranaca, jedriličara i motornih pilota željnih dokazivanja, ispitivanja krajnjih granica svojih mogućnosti i postavljanja novih sportskih rekorda. U Padobranskoj bazi u Rumi, padobranac Boroša Milivoje potvrđuje stari jugoslovenski rekord od 70 skokova u jednom danu. Iz Francuske stiže izveštaj da je tamo oboren rekord sa 80 skokova, a iz Argentine da je izveden čak 101 skok u jednom danu. Na Kongresu lekara u Zapadnoj Nemačkoj stručnjaci donose zaključak da je izvođenje preko 80 padobranskih skokova u jednom danu smrtonosno i daju preporuku Međunarodnoj vazduhoplovnoj federaciji za zabranu takvih takmičenja. Sve to „žestoko je upalilo“ instruktora padobranstva na aerodromu u Novom Sadu, Janka Lutovca, koji odlučuje da obori ove rekorde…“ [*]Sve je počelo kada je Janko, tada borac Devete crnogorske udarne brigade NOVJ, u jesen 1944, “po direktivi i zdravstvenim kriterijumima” odabran, posle pregleda u Novom Sadu i Rumi, za strelca na jurišnom avionu Il-2, popularnom “Šturmoviku”. Naime, u to vreme falilo je pilota, strelaca, navigatora, aviomehaničara, oružara i ostalih specijalista za popunu avijacijskih pukova.

Lutovac je raspoređen u 423. jurišni avijacijski puk. Sa komandirom eskadrile Milisavom Martinovićem i komandirom avijacijskog odeljenja Ratkom Stojanovićem najčešće je leteo na borbenim zadacima izviđanja i vatrenih dejstava. Ima oko 30 ratnih borbenih letova. 

No, nije Janko samo uživao u letenju. Mučeći se da uđe u zadnju kabinu sa padobranom, razmišljao je kako bi ga eventualno upotrebio, kako izađi iz aviona, kako otvoriti padobran, jer je o tome jako malo znao. Postao je veliki krtitičar padobrana, ali ne samo on. To je došlo do armijskog vrha i odlučeno je da se u Novom Sadu formira padobranska škola sa dva kursa: jedan za kompletnu obuku instruktora padobranstva i drugi za obuku pilota instruktora koji bi obučili sastav u avijacijskim jedinicama za upotrebu padobrana i skakanje.

Prvi skok zaborava nema

Posle rigorozne zdravstvene kontrole, grupa odabranih, u kojoj je bio i Janko Lutovac, počela je 26. novembra 1946. u Novom Sadu obuku za instruktore padobranstva. Teorija je izučavana dva meseca, a onda su, pod budnim okom pet ruskih instruktora i strogim režimom rada, počeli padobranski skokovi.

O prvom skoku Janko priča:

„Jedva smo čekali da počnemo skakati. Bila je jaka zima, napadao veliki sneg. Instruktor nas postrojio po visini i težini. Uđosmo u transportni avion Ju-52, sedosmo. Instruktor svakog od nas posmatra i na osnovu izraza lica određuje redosled skakanja. Mene odredi da skačem drugi po redu. Rekoh sam sebi: “Ne daj se” i “Ne okreni se”. Skočih u ambis, posle tri sekunde otvori se padobran, pade ja u sneg. Tako sam postao padobranac. Napravili smo još četiri skoka, a već u petom skoku – “zadrška” pet sekundi. I tako dalje, zadrška je povećavana dok nismo došli do 30 sekundi. Skakali smo sa visine od 2.000 do 2.500 metara. Tada padobrani nisu bili usavršeni kao danas, no meni je sve to postalo izazovno i želeo sam da primenim neke nove ideje. Jedna od njih je bila da iz aviona skočim “lastu” i da padobran otvorim na maloj visini. I uradio sam to uprkos zabrani – dobio sam 18 dana zatvora. Ali, moja lasta je postala moj prepoznatljiv simbol na svim padobranskim priredbama kojih je od tada bilo mnogo. Imao sam ja i druge specijalitete, no o tome drugi put.“

Svetski rekord

Početkom pedesetih bila je velika ekspanzija padobranstva, rađali su se rekordi. Između ostalog, u svetu, a i kod nas, počeli su da skaču 24, 40, 52, čak se pričalo da je neko skočio 70 puta u jednom danu. Čuo sam da su lekari izračunali da je maksimum koji čovek može izdržati 81 skok. Uz podršku maršala Tita, koji je pratio Jankove rezultate, i rukovodstva Armije, odlučio je da skoči 150 puta u jednom danu. Računalo se da će vest o tome zadiviti svet, što je u to vreme za zemlju u izolaciji bilo od izuzetnog značaja.

Odabrao je aerodrom Novi Sad, pripremljena su dva aviona Po-2 iz kojih će skakati, spakovano je 150 padobrana. Lekari su ga pregledali, sve je bilo u redu. Međutim vreme mu nije išlo naruku – niski oblaci, kiša, vetar. Ipak odlučio je da skače. Počeo je u četiri sata izjutra 1. juna 1950, a završio uveče u 21 čas.

Skakao je sa 250 metara visine danju, a sa 300 noću. Nije ulazio u kabinu, već se, stojeći na krilu, držao za upornicu.

Slika_001 Zlatna medalja 1969Do početka radnog vremena Lutovac je već skočio 42 puta. Lekari su kontrolisali puls, bio je u redu. Komanadant vazduhoplovstva general Zdenko Ulepič je uz komentar: “Lud je, postaviće svetski rekord”, naređivao da prekine. Janko je nastavio, jer je Tito prateći situaciju poručio: “Učinite sve da mu se olakša postavljanje rekorda.”

Kriza je nastupila kod 87 skoka, oko 13 časova, kada je naišla oluja i prekinula skakanje. Janko se malo odmorio i oko 16 časova nastavio da skače. Nosilima su ga prebacivali do aviona da ne bi trošio snagu. Tokom skokova tri puta je menjao odeću i obuću.

Pala je noć, duvao je vetar, Janko je bio pri kraju snage i taj poslednji skok toga dana, 137. po redu (a priznato je 132), završio je u blatu kraj Dunava. Bio je potpuno iscrpljen. Najviše je stradao od trovanja izduvnim gasovima avionskog motora. Lečio se posle toga i izlečio.

Slika_004 Prispeli telegramiDve godine posle toga posao ga je odveo drugim putem – raspoređen je na novo radno mesto, u Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova, u činu poručnika. Uniformu nije skinuo sve dok to Ministarstvo nije prešlo pod civilni sektor.

U penziju je otišao kao načelnik Odeljenja za pripremu ljudstva za odbranu zemlje. Svetski rekord starijeg vodnika Janka Lutovca ostaće zapisan u analima padobranstva, u sećanjima kolega, ali i pričama mladih naraštaja srpskog padobranstva.

Posle prestanka aktivnim bavljenjem padobranstvom postao je padobranski sudija.

Janko Lutovac je višestruki rekorder i jedan od najtrofejnijih naših padobranaca. Nosilac je 49 visokih priznanja, među njima: Diplome “Pol Tisandije” koju Međunarodna vazduhoplovna federacija (FAI) dodeljuje za vidan doprinos sportskom vazduhoplovstvu; “Zlatne padobranske medalje” koju FAI dodeljuje samo jednom padobrancu u svetu godišnje; “Zlatne plakete Franjo Kluz” kao nacionalnog priznanja; “Zlatne značke VSJ” kao najvišeg priznanja za rezultate u karijeri jednog sportiste padobrnaca, itd.

Udruženje penzionisanih vojnih letača i padobranaca Srbije (UPVLPS) i ovim putem porodici, prijateljima i poštovaocima Janka Lutovca izražava saučešće. Janko je zlatnim slovima upisan u istoriji našeg vazduhoplovstva i padobranstva, nismo ga i nećemo ga zaboraviti.

Zlatomir Grujić, kao i delovi iz „Padobranac“ (broj. 8), podlistak magazina „Odbrana“ i portal Vazduhoplovnog saveza Vojvodine.

Povezani članci: