Овације, сузе на набораном лицу, јецај у грудима, жилет као перо, публика у мислима. ,,И бог се сагне да убере цвет“, наслов је најновије књиге левачке песникиње и учитељице Јованке Остојић. Наслов романа, како рече ауторка, је метафора коју није потребно објашњавати.
Јованка је књигу посветила своме сину Горану Остојићу који је 28. јула 1998. године изгубио живот на Кошарама, на бранику отаџбине, у рату са албанским терористима. Књига је антимилитаристичка, за све узрасте и свих жанрова. Садржи двестачетрдесет песам и шездесет страна прозног текста. Ауторка каже да је ова књига њено ново дете и да није могла ,,на миру“ да умре а да је не напише.
„Јуначке планине, небо грми твоје име, Остојићу Горане“!
Чију заклетву је он испунио?
-Лично својој отаџбини. Он друкчије није могао. Кад сам покушала мало да га припремим за бој који очекује… његове речи памтим и данас…“Извини, мајко, али домовина зове! Онда револтиран каже:,,Колико си петица дала генерацијама на родољубље… мораш да прихватиш ово… јеси ли свесна тога?“
Да ли сте могли да га одвратите од пута који је водио у смрт?
-Не, није било начина. Кад би га сад, поново, питали да пође да брани отаџбину, он би то учинио. Он би, опет би пошао у зов домовине и под стегње.
“Сине, вечна туго моја!“
-Све сам казала тим стихом. Био је прелепа младост, од рођења, од малих ногу. Био је анђео! Мислим да није заслужио такав груб посао јер је имао анђеоску душу.
“Душу ми твоја сенка походи!“Како живите свих ових година без њега?
-Све наоколо су саме празнине. У стиховима кажем:,,Нема оца, нема брата, нема сина свог, свугде је празно… нема га на рођендану, нема га да помогне, нема га да саветује.“
“Сине, врлине те христољубљиве красе!“
-Такав је био. Бог га је стварао по свом лику јер друкчије није могао. Где год да сам била, по свим градовима у Србији, свугде су ми прилазили његови другови и истом реченицом казали:,,Он није могао друкчије!“
Који је то синдром бујице Карађорђа?
-То је наша несрећа. То нам је судбина, ваљда. Да иза леђа сачекамо најближег.
Ко су били квази Милошевићи и Никоговићи?
-То су бујице прошлога(овога) века.
Да ли смо могли да исправимо те грешке?
-Стихом сам то рекла: „Касно је кајати се, Карађорђа прозивати“! Горан је хтео срцем и душом, како ми је и казао, мислио је да ће да освети Лазара, Милоша и све витезове.
Да ли су издајници кажњени због смрти „српских Обилића“?
-Нису, и то ми је жао! На крају књиге сам се упитала – хоћу ли дочекати то?!
Је ли Вам то најболије?
-Жао ми је што нисам добила одговор на моје „1000 зашто“.
Држава се није одужила на прави начин српских херојима?
-Ево, кад сам сад потражила од министарства помоћ да ми помогну да издам ову последњу књигу, Шутановац ме је шутнуо. Лепо је казао – Уз сво поштовање дела и жртве Вашег сина, не можемо Вам помоћи! Хтела сам само да остане траг о њиховом родољубу и њиховој жртви.
Цртице из биографије Горана Остојића
Горан Остојић је био официр ВЈ и припадник 63. падобранске бригаде погинуо током сукоба на Косову и Метохији 1998.
Са пет године креће у школу када се са родитељима сели у Јагодину. Током младости привлачили су га хобији попут радио аматера, аеромоделарства, а са 14 година постао је најмлађи падобранац у Аеро клубу „Наша крила“ и најмлађи једриличар, а убрзо и пилот моторних авиона.
Након завршене гимназије уписује Војну академију и бира смер пешадија. Академију завршава са одличним успехом и добија распоред у елитној 63. падобранској бригади. Пролази кроз све официрске дужности, од командира вода и чете до начелника оперативне службе и начелника штаба бригаде. Током ратова у бившој Југославији учествовао је у ризичним операцијама попут евакуације аеродрома Церкље, затим у акцијама у Бихаћу, Пули на Земунику код Задра а први падобрански скок у босанском рату био је током заузимања села Јадар у источној Босни.
Погинуо је 28. јула 1998. године код Јуника. Постхумно је унапређен у потпуковника, а редовно унапређење га је чекало на дан јединице те године. Иза себе је оставио супругу Марину и сина Богдана.
Данас основна школа у Јагодини носи његово име.
ДЕЈАН МИХАЈЛОВИЋ