Навршило се 25 тужних година од када су наши ратни другови, потпуковник Горан Остојић, старији водници I класе Драган Душанић и Срђан Станчетић и војник Радош Церовић храбро положили своје животе 28. јула 1998. године на Јунику, у борби против албанских сепаратиста на Косову и Метохији. Слава њима и свим палим борцима за отаџбину!
О Горану
Горан Остојић рођен је 1962. године у Бачком Добром Пољу. У основну школу пошао је са пет година, када се са родитељима сели у Јагодину. Још у основној школи привлаче га дисциплине које ће одредити његов позив, тако је био радио аматер, аеромоделар, са 14 година постао је уз очеву сагласност најмлађи падобранац у Аеро клубу „Наша крила“ и најмлађи пилот једриличар, а убрзо и пилот моторних авиона, наравно ту су и незаобилазни фудбал и кошарка, као и карате толоико користан у његовом будућем позиву. Завршава гимназију са 17 година и уписује се на Војну академију. Одабира по некима најтежи смер-пешадију.
Студије завршава са одличним успехом и добија распоред у елитној 63. падобранској бригади. Каријером пролази кроз све официрске дужности старешине његовог кова, од командира вода и чете, до начелника оперативне службе и начелника штаба бригаде. На том путу било је много не мањих изазова од оног судбинског, које је овај врсни официр херојски победио (сетимо се, са само 18 падобранаца Горан Остојић је држао аеродром Церкље омогућивши евакуацију авиона и опреме, затим акције у Бихаћу, Пули, на Земунику код Задра, све то су само неки примери онога што је прошао у својој каријери која га је засигирно изградила у изузетног официра, познаваоца војниочког позива, али и некога ко је видевши и друге, мрачније слике живота постао како познаваоци сведоче прави човек и пријатељ).
Погинуо је јула 1998. године код Јуника са пушком у руци како и доликује старешини његовог животног профила. Постхумно је унапређен у потпуковника (не знајући да је редовно предвиђен за тај чин, који му је требао бити додељен на дан јединице те године). Наступањем трагичног догађаја остали су без оца и мужа, син Богдан и супруга Марина , али је строј небеских ратника, хероја одбане наше дуге историје, добио хероја који ће га засигурно предводити једнако успешно и славно, као што је за живота предводио елитну јединицу земаљских ратника легендарне падобранске бригаде…
Нека им је вечна слава и хвала. покој им бесмртној души. Кузма
jedan jedini ostao i ostace zauvek u nasim srcima i mislima,ako i njegov lik i delo koje jos zadugo NIKO nece nadmasiti
slava svim poginulim Cuo sam da je tad vojnik 3 dana bio sam u planini i da je srecno dosao na Kosare Zna li neko nesto vise o tome
Која. Којић Александар, ако се добро сећам. Дању је спавао а ноћу се кретао. Јео је купине да би преживео. У једном моменту се нашао толико близу шиптара, да му је овај, малтене, пишао на главу. Највише га је било страх да га наш стражар не „скине“. Нека се јави, па нека напише целу причу.
Редовни војник, класић са покојним Церовић Радошем.
Слава погинулима.
НЕКА МУ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА!
neka im je vjecna slava djuka
VECNA SLAVA
Bio mi je prvi komandir cete….. I ponosan sam na to
Neka im je vecna slava HEROJI
Kamo srece da je bilo vise oficira kao sto je Ostoja bio!Sramno je sta su uradili sa brigadom a i drzavom!Ostoja je bio i covjek i oficir i mrtav je casniji od ljudi koji su poslije njega vodili brigadu!Bila mi je cast sluziti pod njim i veliko zivotno iskustvo ga upoznati!NEKA MU JE VJECNA SLAVA I POKOJ NJEGOVOJ DUSI DURMITORSKOJ! P.S NASTAVLJAMO TVOJIM PUTEM!!!
vecna IM slava ,GORANU ,I MIKICEVIC VLADANU ,I DENIC BOJANU …
Вечна им СЛАВА!!!!
Slava im
Вјечна им слава !
mala dopuna teksta “ godišnjica pogibije Ostojića, Dušanića, Stančetića i vojnika Radoša Cerovića…..
O životu i delu ppuk. Ostojiča se sa pravom umnogome i pisalo i govorilo svih ovih tužnih godina nakon ovog tragičnog događaja.
O životima i delima podoficira Dragana Dušanića i Srđana Stančetića nisam nigde naišao na bilo kakav tekst ( možda je to moj propust ) ali ono što me tera da napišem ovaj tekst je…… delo oca pokojnog vojnika Radoša Cerovića ( koje mi uvek natera suze u oči kad god se setim tih tužnih dana ).
Naime u trenutku kad je otvarao vrata stana u Leskovcu čovek je gledajuči kovčeg u rukama starešina iz jedinice , znajući da u njemu leži mrtav sin, izustio suznih očiju “ DOBRO DOŠAO KUĆI JUNAČE „.
želim da svi junaci bar u svojoj smrti budu ravnopravni u sećanju živih. neka im je većna slava i HVALA
Vecna im slava!!!
Nažalost u tekstu vam se potkrala greška. Srđan Stančetić nije bio vojniuk nego podoficir, vodnik prve klase. Imao sam tu čast da budem u njegovom vodu 96/97 najprije kao vojnik a kasnije desetar, tako da sam ga dobro upoznao. Bio je odličan starešina, čovjek i jedan od fizički najbolje pripremljenih u brigadi. Vijest o njegovoj i pogibiji ostalih tog dana baš mi je teško pala. Neka im je vječna slava!
Исправљено. Хвала на уоченој грешци.
Вјечнаја памјат јунацима.
Vecna slava junac!!!!!
Slava im. Generacija sma septembar 190/91. om marta 91 sam postvaljen za cetnog evidenticara iz 2.diverzatske u 1.diverzantsku. zelim da kazem da je porucnik (moje vrijeme) bio covjek ispred svih. pozdravljam ekipu iz Cerklja ob Krka.
Večna slava junacima!
Imao sam privilegiju da se družim sa Srđanom Stančetićem, jednim od heroja koji su dali život uzalud!
Toliko dobrote u jednom čoveku, fizički i psihički spremnom do krajnjih granica, nije moguće ni opisati rečima!
Voleo bih zbog nas koji ga se sećamo iz detinjstva, mladosti, sa fudbalskih utakmica mladjih kategorija FK Napredak iz Srđanovog rodnog Banovog Polja, pre svih zbog njegovih roditelja i brata, voleo bih da neko iz 63-padobranske napiše neki tekst sećanja na Srđana, tekst protkan njegovim ne ratnim uspesima, sa anegdotama iz kasarne, sa kampova!
Neka u amanet deci Srđanovog brata ostane uspomena i ponos na strica, veselog, nasmejanog mačvanskog dobričinu, poštenoga i čestitog Srđana Stančetić iz sela Banovo Polje.
Neka roditelji pročitaju za života neki tekst o sinu heroju, zaslužio je, to znaju svi koji su ga poznavali, bar na kratko!
Treba napisati nesto vise i o Radosu. Ako je neko bio njegov drug iz klase, neka slobodno napise neki tekst o njemu, o druzenju sa njim, anegdote sa sluzenja vojnog roka i slicno… Zasluzio je!
Lepo je sto SE NEGDE moze procitati nesto o ovim ljudima. Sramota je sta je fokus danasnjih medija.
Bila je cast i veliko zadovoljstvo poznavati vas
Klasa Septembar 96/97 iz Crne Gore
Bila nam je cast sto smo sluzili vojsku sa Vitezovima Srpskim koji su dali svoje zivot za slobodu i spas svoga naroda.
Bio sam u drugu diverzantsku cetu kod Mite potporucnika,pa prekomanda u komandu kod Gorana.
Hvala ti Boze sto si mi omogucio da upoznam velikog Gorana koji je ostavio neizbrisivi trag u meni.
Culi smo se prije zadatka na Kosovu.
Goran je rekao : Da nam samo Bog moze pomoci u vezi sa Kosovom.
Desetar nam je bio stari brat od pokojnog Radosa Cerovic.
Za njega imamo samo rijeci hvale, jer nam je bio kao stariji brat.
Kada je zavrsavao svoj vojni rok u Martu rekao nam je da mu brat Rados dolazi u Septembru .
Vjecna im slava i pokoj im dusi