Годишњица погибије Горана Остојића, Драгана Душанића, Срђана Станчетића и Радоша Церовића
jul 28th, 2010Навршило се 12 тужних година од када су наш ратни другови, потпуковник Горан Остојић, старији водници I kласе Драган Душанић и Срђан Станчетић и војник Радош Церовић храбро положили своје животе 28. јула 1998. године на Јунику, у борби против албанских сепаратиста на Косову и Метохији. Слава њима и свим палим борцима за отаџбину!
О Горану
Горан Остојић рођен је 1962. године у Бачком Добром Пољу. У основну школу пошао је са пет година, када се са родитељима сели у Јагодину. Још у основној школи привлаче га дисциплине које ће одредити његов позив, тако је био радио аматер, аеромоделар, са 14 година постао је уз очеву сагласност најмлађи падобранац у Аеро клубу „Наша крила“ и најмлађи пилот једриличар, а убрзо и пилот моторних авиона, наравно ту су и незаобилазни фудбал и кошарка, као и карате толоико користан у његовом будућем позиву. Завршава гимназију са 17 година и уписује се на Војну академију. Одабира по некима најтежи смер-пешадију.
Студије завршава са одличним успехом и добија распоред у елитној 63. падобранској бригади. Каријером пролази кроз све официрске дужности старешине његовог кова, од командира вода и чете, до начелника оперативне службе и начелника штаба бригаде. На том путу било је много не мањих изазова од оног судбинског, које је овај врсни официр херојски победио (сетимо се, са само 18 падобранаца Горан Остојић је држао аеродром Церкље омогућивши евакуацију авиона и опреме, затим акције у Бихаћу, Пули, на Земунику код Задра, све то су само неки примери онога што је прошао у својој каријери која га је засигирно изградила у изузетног официра, познаваоца војниочког позива, али и некога ко је видевши и друге, мрачније слике живота постао како познаваоци сведоче прави човек и пријатељ).
Погинуо је јула 1998. године код Јуника са пушком у руци како и доликује старешини његовог животног профила. Постхумно је унапређен у потпуковника (не знајући да је редовно предвиђен за тај чин, који му је требао бити додељен на дан јединице те године). Наступањем трагичног догађаја остали су без оца и мужа, син Богдан и супруга Марина , али је строј небеских ратника, хероја одбане наше дуге историје, добио хероја који ће га засигурно предводити једнако успешно и славно, као што је за живота предводио елитну јединицу земаљских ратника легендарне падобранске бригаде…









vecna IM slava ,GORANU ,I MIKICEVIC VLADANU ,I DENIC BOJANU …
Вечна им СЛАВА!!!!
Slava im
Вјечна им слава !
mala dopuna teksta “ godišnjica pogibije Ostojića, Dušanića, Stančetića i vojnika Radoša Cerovića…..
O životu i delu ppuk. Ostojiča se sa pravom umnogome i pisalo i govorilo svih ovih tužnih godina nakon ovog tragičnog događaja.
O životima i delima podoficira Dragana Dušanića i Srđana Stančetića nisam nigde naišao na bilo kakav tekst ( možda je to moj propust ) ali ono što me tera da napišem ovaj tekst je…… delo oca pokojnog vojnika Radoša Cerovića ( koje mi uvek natera suze u oči kad god se setim tih tužnih dana ).
Naime u trenutku kad je otvarao vrata stana u Leskovcu čovek je gledajuči kovčeg u rukama starešina iz jedinice , znajući da u njemu leži mrtav sin, izustio suznih očiju “ DOBRO DOŠAO KUĆI JUNAČE „.
želim da svi junaci bar u svojoj smrti budu ravnopravni u sećanju živih. neka im je većna slava i HVALA
Vecna im slava!!!
Nažalost u tekstu vam se potkrala greška. Srđan Stančetić nije bio vojniuk nego podoficir, vodnik prve klase. Imao sam tu čast da budem u njegovom vodu 96/97 najprije kao vojnik a kasnije desetar, tako da sam ga dobro upoznao. Bio je odličan starešina, čovjek i jedan od fizički najbolje pripremljenih u brigadi. Vijest o njegovoj i pogibiji ostalih tog dana baš mi je teško pala. Neka im je vječna slava!
Исправљено. Хвала на уоченој грешци.
Вјечнаја памјат јунацима.
Vecna slava junac!!!!!