ДЕВЕТНАЕСТОГ фебруара 1993. године падобранску бригаду задесила је велика трагедија. У хеликоптерском удесу погинуо је командант бригаде пуковник Саша Ђорђевић. У том удесу погинули су и потпоручник Дејан Рајчевић, као и пилот и копилот хеликоптера.

komandant-sasa-djordjevicГубитак првог човека у свакој институцији велика је трагедија. То није одлазак једног човека, већ промена људи у врху одлучивања, земљотрес који може да угрози дотадашњу стабилност рада. За Сашу Ђорђевића кажу да је био старешина који је знао шта хоће да оствари и умео је да дође до тог циља. Није се исплатило љутити га, без обзира на то ко је противник. Био је праведан и строг. Увек са својим људима, тешкоће га нису плашиле. Непоколебљив, истрајан и спреман да се жртвује. Највише је времена проводио с падобранцима, а нажалост, мање с породицом. Такве су биле године рата. Заправо, попут свих падобранаца, носио је у срцу своје две породице – ону праву и ову у којој је оставио живот.

– У фебруару 1993. године ушао сам у његову канцеларију. Тешко је устао да бисмо се поздравили. Једва се кретао. Видео сам пре тога у каквом је стању “пух”. Слетео је у планини низ падину, а њега и возача је од пада у провалију спасло стабло. Захтевао је од мене да не говорим. Ипак сам покушао да га убедим да иде кући и да се одмара. Ништа није прокоментарисао. Бринуо се што део јединице не може да иде на обуку у зимским условима због разних техничких проблема. Одлучио је да извиђамо Бабин зуб на Миџору и покушамо тамо да организујемо обуку – присећа се пуковник Илија Тодоров, садашњи командант Специјалне бригаде који је у то време био начелник Одељења за оперативно-наставне послове.

Након извиђања доноси одлуку. Један део јединице ићи ће на Копаоник, а други на Бабин зуб. Зимска обука је тог фебруара тешко организована.

При крају прве смене пуковник Ђорђевић је обишао своје војнике на терену. Дошао је још повређен од претходног саобраћајног удеса. Није могао да сакрије болове.

Обавезе су налагале да командант обиђе и другу смену људи на терену. Био је 19. фебруар 1993. године. На пут је кренуо хеликоптером “газела”, јер је морао да обиђе своје људе на Копаонику и на Миџору. Нажалост, приликом повратка са задатка и полетања са Миџора, та летелица више никада није стигла у своју базу. Почела је мећава и тек након два дана потраге, падобранци су успели да пронађу олупину хеликоптера и беживотна тела његових путника.

Дужност команданта примио је тада најстарији падобранац, мајор Душко Кнежевић. На том месту задржао се релативно кратко, око годину и по дана, а затим је скинуо униформу и почео да се бави мирнијим пословима. У врућу столицу команданта 63. падобранске бригаде тада је сео тридесетдвогодишњи капетан прве класе Илија Тодоров. Команда падобранске бригаде била је састављена искључиво од младих људи који су, поштујући кодекс падобранске и војничке части, успели су да доведу јединицу на престо једне од најбољих у нашим оружаним снагама и одрже је на том месту годинама.

Остало је записано у једној новинарској бележници да је на анализи борбене готовости Корпуса специјалних јединица за 1996. годину 63. падобранска бригада проглашена за најбољу јединицу тог елитног корпуса. Куриозитет је био да су Команду бригаде сачињавале искључиво младе старешине. Али су зато имали велико борбено искуство, праксу стечену на многобројним задацима и срце победника.

Одломак из фељтона “Соколови” аутора Владице Крстића

Вечна вам слава и хвала!